O VRAČARU (veličina, istorija, položaj i još ponešto)

VELIČINA (AKO JE TO UOPŠTE BITNO)

Naša opština je po svojoj površini najmanja opština u Beogradu i ima samo 3 km². Što se broja stanovnika tiče tu smo već malo jači, mada se ta cifra iz godine u godinu smanjuje. Po poslednjem popisu iz 2011. godine broj stanovnika je bio 55.463. Izgleda da smo počeli da odumiremo, jer nas je šezdesetih godina prošlog veka bilo blizu 90.000.

Gorepomenuti podaci brinu svakog pravog Vračarca. Ako se ovakav trend nastavi, za pola veka ćemo nestati. Poješće nas bela, ili kuga neke druge boje. A mi to nećemo. Želimo da Vračar živi večno. Ili bar dugovečno.

Za utehu i nadu da nije sve tako crno, ostaje nam odnos broja stanovnika i površine teritorije, koji po jednostavnoj matematičkoj formuli daje gustinu naseljenosti. A Vračar je najgušće naseljena opština u Beogradu. Možda nam se zato broj i smanjuje. Izgleda da ljudi odlaze tamo gde nema gužve.

Odosmo na Čukaricu. Čuli smo da tamo ima više mesta.

Inače, ovaj usud da smo mali ali gusti nas kroz istoriju prati već duže vreme. Bili smo najmanja i najgušće naseljena opština u sve tri Jugoslavije. Sad tu titulu nosimo i u Srbiji. Vračar je kao prebranac na švedskom stolu prepunom raznih đakonija. Gust je, jak, ima ga najmanje, a poslednji se pojede. 

No vratimo se na njegovu veličinu, da ne kažemo malenkost.

Naravno, reći ćete, značaj teritorije se ne meri njenom površinom i brojem stanovnika. I površina, pa čak i broj stanovnika su relativni pojmovi i imaju smisla tek u poređenju sa drugim sličnim parametrima.

Delimo vaše mišljenje.

Ako stvari posmatramo na ovaj način doći ćemo do zaključka da naša opština i nije tako mala, tako mala, često ratovala, što bi rek’o narodni pevač. Znate li vi da je ona veća čak i od pojedinih država na našem kontinentu?

Vatikan, na primer, ima samo pola kilometra kvadratna i oko 1000 stanovnika. Znači, manji je!

Monako ima nešto manje od 2 km² i oko 30.000 stanovnika. I on je manji!

Jednostavnim sabiranjem se vidi da smo veći od Monaka i Vatikana zajedno, kako teritorijalno, tako i po broju žitelja. 

Monako

+

Vatikan

<

Vračar

 U brate, koliki smo!

Broj stanovnika Vračara je veći od mnogih zemalja u okruženju. A i šire.

Grenland, Farska ostrva, Kajmanska ostrva, Lihtenštajn, San Marino, Gibraltar su samo neke od država koje brojem svojih stanovnika ne dosežu do naše male komune.

Prema tome Vračarci, glavu gore!

Još da nam u istoriji nisu napravili silne nepravde i oteli ono što je naše.

Znate li vi da postoji Zapadni Vračar koji je nepravednim i po nas štetnim ugovorima anšlusiran od strane Savskog venca u čijim se granicama i danas nalazi?

Jeste li upućeni u to da se nekada čitava Zvezdarska šuma zvala Veliki Vračar?

Na Vračaru je otvorena prva opservatorija koja je kasnije prebačena na njegovu periferiju u šumu, pa je čitav ovaj kraj bio poznat kao Zvedarnica, a kasnije je dobio status opštine i ime Zvezdara (nema nikakve veze sa FK Crvenom zvezdom).

Da vam i ne nabrajamo pojedine delove raznih susednih opština koji su se vezivale za ime Vračar. Teritorija naše opštine je ranije posmatrana znatno šire.

Njen značaj za razvoj našeg grada je bio ogroman. Ovde su kao pečurke posle kiše nicali objekti od ogromne važnosti za našu zemlju, grad i opštinu: vojna kasarna i akademija, Etnografski muzej, Bolnica kraljice Drage i Kuća za gluvoneme. U okruženju koje je nosilo naše ime su podignute i sanitetske barake u kojima su se lečile kožne bolesti i guba, pa je čak i čitav taj deo dobio naziv Guberevac.

Da smo uspeli da sačuvamo tolike teritorije, ko zna gde bi nam kraj bio. Ali nismo i sada zbog toga ne treba tugovati.

Kako se ipak desilo da se toliko smanjimo, ne znamo. Uglavnom, sad smo tu gde jesmo. Ne vredi se mnogo osvrtati prema prošlosti, vajkati na pretrpljene nepravde i prepričavati priče o pobedama u ratu i porazima u miru. Od toga se ne živi.

Danas je Velikovračarska ideologija očigledno doživela poraz, te je napuštena od strane većine Vračaraca. Mi Velikovračarci moramo da se preispitamo i revidiramo svoje stavove. U trendu sveukupne globalizacije treba da prestanemo da se nadamo da će ostatak Beograda da nam se pripoji. Kako bi to rekli globalisti i tvorci Novog beogradskog pokreta, moramo zajedno sa svima ostalima, koji to žele, da stvaramo uslove da naš grad postane veći, lepši i bolji za život običnih građana. Tu leži šansa za našu opštinu. Ona bi mogla da postane kolovođa i faktor stabilnosti u regionu. Zato je potrebno da se naoružamo znanjem i da dobro naučimo sve o našem kraju. I istoriju, i geografiju, i biologiju, i sve od petog do osmog osnovne. Čisto da opet ne pravimo iste greške. Samo ćemo dobrim poznavanjem Vračara biti bolji i korisniji članovi naše zajednice. Samo tako ćemo vratiti sjaj i slavu naše već pomalo usnule opštine.

A potencijala ima. I on je ogroman. Naše sličnosti sa mnogim evropskim metropolama nam ulivaju nadu da i mi možemo da se vinemo od trnja do zvezda.

Pogledajte, na primer Rim. U večnom gradu postoji četvrt Subura. To je sirotinjska četvrt, dobro poznata u istoriji kao deo starog Rima koji je bio naseljen prvim hrišćanima. Rimljani su od Subure napravili turističku atrakciju.

Mi na Vračaru imamo svoju Čuburu. I ona je takođe bila naseljena prvim hrišćanima. Ali, mi od Čubure ne napravismo turističku atrakciju.

Pa, onda Berlin. Berlin se deli na Istočni i Zapadni. Bio je razdvojen zidom, simbolom hladnoratovske podele sveta. Zid je srušen, ali su pojedini njegovi delovi i dalje ostali da opominju ljude na vremena ludila i beznađa.

I da ih stalno podsećaju na ružne stvari koje više ne smeju da se dese.

I da se mazne neka kinta od turizma.

Ovde takođe postoji Istočni i Zapadni Vračar, mada zapadni ne pripada našoj opštini. I Vračar je dakle podeljen kao nekad Berlin. Razlika je što zid nemamo.

I nikako ne znamo kako da maznemo kintu od turizma.

Pa onda, na primer, Pariz i Vračar.

Sličnost ova dva mesta je evidentna, mada ne toliko očigledna. Naime ni Pariz, ni Vračar nemaju izlaz na Atlantski okean, ne nalaze se na američkom kontinentu, ne leže na Amazonu i da ne navodimo dalje.

 Opet Vračar

≈

Pariz

K’o jaje, jajetu

I tako dragi moji Vračarci. Zašto da budemo gori od njih. Ništa nam ne fali. Samo malo entuzijazma i vere u bolju budućnost.

KRATKA ISTORIJA VRAČARA 

POČECI

Kako i kada je uopšte nastao naš kraj? Kada se prvi put pominje? Ko ga pominje?

Koliko se naučnici slažu prvo pominjanje Vračara je bilo 1492. godine u turskim planovima za napad na Beograd.

Ej bre, Vračarci! Pa to je bilo pre pet vekova! Baš davno.

A, da li nekima od vas nešto govori ova godina? 1492.? 

Da, da, dragi moji! Te godine je daleko od Vračara izvesni Kristofor Kolumbo, italijanski moreplovac u službi španskog kralja, otkrio Ameriku. Odnosno prva ostrvlja na tom velikom kontinentu. Problem je bio u tome što nesretni Kolumbo nije imao pojma šta je otkrio. Kada je, sa već podivljalim mornarima sa Pinte, Ninje i Santa Marije, koji dugo nisu imali prilike da normalno jedu i jure žene (a i alkohola im je već ponestalo), ugledao kopno, pobenavio je od sreće i krstio ga San Salvador, što na španskom znači Sveti spasitelj.

Dobro jutro, Kolumbo!

Dakle oni su se spasili, a mi krstili. U tome ima neke simbolike.

Da rezimiramo: 1492. godina je u istoriji ostala upamćena po otkriću Amerike i krštenju Vračara.

No, ostavimo Ameriku i pogledajmo šta se dalje događalo sa našim zavičajem. Naime u to vreme, kao što rekosmo, su se u ovim našim nesretnim krajevima, zamislite čuda, vodili ratovi. Baš tad su Turci pokušavali da otmu Beograd od Mađara. To je onda bio veliki derbi. Osmanlijsko carstvo vs Ugarska kraljevina.

Zadatak da mazne Beograd sa sve okolinom je zapao turskom menadžeru, Smederevskom sandžak-begu Sulejman paši. On je bio veoma sistematičan strateg, pa je u Murinjovom stilu, izdao naredbu da mu pomoćni treneri sačine plan napada. Taj plan je sačuvan, a za nas je značajan jer se u njemu prvi put pominje Vračar i Vračarsko polje. Izgleda da se pod terminom Vračar smatrao znatno širi prostor oko beogradske tvrđave, nego što je to danas slučaj. 

Zašto mu nadenuše takvo ime teško je reći. Čak je teško i odgovoriti na pitanje da li se ono pojavilo tada ili nešto kasnije?

Tu tajnu su na početku znali svi prastanovnici naše i okolnih opština. Međutim, pismenost je u to vreme bila slabo rasprostranjena (kao uostalom i danas), te nam je nisu ostavili u pisanoj formi. Zato sada mi moramo da lupamo glavu i da istražujemo istorijske spise da bi došli do kakvih-takvih rešenja. A njih ima na pretek. Ovde ćemo opisati nekoliko mogućih scenarija za davanje imena našoj opštini.

POREKLO IMENA

Neki kažu da je ovde vršljao nekakav junak-nevernik, koji se u slobodno vreme bavio proricanjem sudbine, odnosno vračarenjem. On je tu negde imao ordinaciju u vidu kolibe od lake građe. Živeo je mirnim i sasvim običnim životom kakvim su u to vreme živeli i svi ostali junaci-nevernici. Po njemu, odnosno zanimanju koje je sa uspehom obavljao, Vračar dobi ime.

To  je prva i za sada najprihvaćenija teorija. Dakle, može biti, ali ne mora da znači.

U drugoj teoriji se pominje izvesni Stefan Hromi, polukolega junaka-nevernika. On nije bio junak jer je, kao što mu i sam nadimak kaže, bio hendikepiran. Ipak, fizički nesposoban da se bavi junačkim poslom a preduzimljiv kakvim ga je Bog dao, razvio je biznis sa vračarenjem i proricanjem sudbine. Po profesiji biznismena i naš kraj dobi ime.

I za ovu teoriju isto važi. Može biti, ali ne mora da znači.

Abrakadabra

Nego, nevezano za ime iz ove dve priče može da se izvede jedan interesantan zaključak. Izgleda da su se u to vreme ovom vrstom posla bavili uglavnom pripadnici muškog roda, bili oni junaci ili ne. Tek kasnije vračarenje i veštičarenje u punoj meri preuzimaju ženske koleginice na koje i dan danas nailazimo po bajkama raznih naroda sveta, pećinama ruralnih krajeva naše otadžbine i komercijalnim televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Ali, nastavimo o imenu.

Jedna u nizu teorija je ona o Doktorovoj ili Ludoj kući. U Srbiji su odvajkada oni koji leče nazivani vračevima, pa se to prenelo i na vreme kada je za ovo zanimanje bilo potrebno završiti medicinski fakultet. Došli smo dakle do formule vrač = doktor. E pa, na ovom mestu je izvesni dr Vit Romit 1824. godine podigao veliku kuću ili kako se tada zvala Doktorova kula ili Luda kuća. U toj zgradi je danas psihijatrijska klinika, ali ona više ne pripada Vračaru. Na svu sreću tada nije do izražaja došla kreativnost naših kumova, pa smo za dlaku izbegli ime Ludara.

Mi smatramo da ova priča ne pije vodu, jer je u to vreme već postojao termin Vračar. 

Teorija da smo dobili ime po indijanskom vraču Žalosnoj Sovi, ortaku legendarnog strip junaka Komandanta Marka, je takođe netačna. Prvo on je živeo i stvarao u Ontariju (možda ovaj grad i ima četvrt Vračar, nismo proveravali); drugo on je poznat samo generacijama koje su čitali stripove; treće možda u stvarnosti nije ni postojao i četvrto, zastupa je samo 5 ljudi, a ostali ne bi ni čuli za nju da je mi nismo ovde napisali.

Žalosna Sova: “Nemoj slučajno da me ne pomeneš”!

Postoji i priča da su se na ovom vračarskom platou u velikim jatima skupljali vrapci, pa je čitav kraj dobio naziv Vrapče polje iz čega je kasnije izvedeno ime Vračar.

Zaključak bi bio isti kao i za prethodne primere. 

Bilo kako bilo, Vračar postade Vračar, a Vračarci-Vrapčarci. Pardon! Vračarci.

 POD TURCIMA

Sledeće pominjanje naše opštine je opet iz turskih izvora, što ni malo ne čudi jer su se isti ovde zadržali narednih nekoliko vekova. Turski dokumenti iz 1560. godine pominju Vračar kao hrišćansku mahalu u sastavu beogradske varoši. Tada je imao svega 17 kuća.

Pa, dragi moji Vračarci, izgleda da smo od tada poprilično narasli.

Kako se živelo u toj našoj mahali? 

Verovatno kao i u ostalim mahalama naseljim hrišćanima diljem Turskog carstva. Pravoslavni narod je bio raja, odnosno masa ljudi bez ikakvih prava. Logično je iz toga izvesti zaključak da je i vračarski narod bio raja. Živeli su teško, radili mnogo a opstajali jedva. Turci su već ćapili čitavu Srbiju do Dunava i Save. Jedno vreme su čak vladali i dalekim prekodunavskim teritorijama koje danas pripadaju opštini Palilula. Tako su uspeli da zavladaju Srbima koji su utekli u Banat.

Sada ćemo na kratko otići iz Banata i sa Vračara, da bi opisali jedan događaj koji je izmenio sudbinu i ulogu našeg kraja u daljoj istoriji.

Naime, daleko  na jugu, u manastiru Mileševa, su počivale mošti našeg prvog arhiepiskopa Svetog Save. Srbi nastanjeni u tom kraju su poštovali svečeve mošti. Oko njih su se često okupljali i molili. To je naravno uznemiravalo Turke, jer su već uočili jednu karakternu osobinu miroljubivih Srba. Naime, čim ih se skupi više od jednog, imali su sklonost da kuju planove o buni i dižu ustanke. I dok su oči Turaka bile uprte prema jugu, desi im se maler na severu. Srbi iz Banata podigoše veliki ustanak 1594. godine.

Da bi smirio ustanak Sinan paša je posegnuo za metodom koju su Turci često primenjivali da bi smirili neposlušnu raju. Ova metoda je poznata u savremenoj psihologiji pod radnim nazivom “uteraj im strah u kosti“. Vrhunac ovog načina rada se sastoji u tome da se neposlušnim podanicima strah u kosti ne uteruje preko kostiju, već im se ugurava kroz analni otvor u vidu dugačkog i debelog, fino podmazanog cerovog koca.

Turci koji su smirivali ovaj ustanak su se u velikoj meri razlikovali od današnjih Turaka, kakve smo navikli da gledamo po serijama koje su preplavile naše TV programe. To, ruku na srce i nisu bili Turci. Većina uopšte nije pripadala turskoj naciji. Skupljeni sa koca i konopca Otomanskog carstva, ovaj ogroman konglomerat psihopata je samo poslovao u korist interesa tadašnje imperije. Bili su osioni, surovi i krvoločni raznih nacionalnih usmerenja (pročitati Ivu Andrića).

Ustanak je ugušen u krvi. Surovi Sinan je nakon toga odlučio da i dodatno kazni neposlušne Srbe.  Ne znajući da će mnogo vekova posle njega Srbi i Turci živeti u bratskoj slozi i ljubavi, da će svako Srpče više da voli Kušadasi, Bodrum i Marmaris od sopstvenog sela, da će glumci njegove zemlje dolaziti u naš glavni grad frenetično dočekivani od strane mnogobrojnih obožavalaca, on je preneo mošti našeg svetitelja i 27. aprila po starom, odnosno 10. maja po novom kalendaru 1594. godine ih je spalio na Vračaru. 

Prah našeg svetitelja se tako rasu po ovoj zemlji te je prosveti i učini da ona postane centar duhovnosti sveukupnog Srpstva.

Tačno mesto spaljivanja nije jasno utvrđeno. Zna se da se to dogodilo negde na Vračaru. Pitanje je ostalo u velikoj meri nerešeno, a rasprave oko toga ni do danas nisu završene.

Naš trgovac Gligorije Vozarović je smatrao da je pronašao tačnu lokaciju, pa je 1933. godine na tom mestu podigao krst crvene boje, po čemu je i jedan kvart naše opštine dobio ime. 

Javili su se i glasovi da se ovaj čin zbio na današnjem Tašmajdanu, gde je nekada postojalo groblje. To je potez na kome se danas nalaze crkve Svetog Marka, Dečji kulturni centar, Televizija Srbije i park.

Ipak, nekako najprihvatljivije mišljenje je da se to dogodilo na rubu današnjeg Svetosavskog platoa, gde se sada nalazi hram posvećen Svetom Savi. Čitav ovaj kraj se i danas naziva Savinac.

Događaj spaljivanja svetih moštiju se duboko urezao u svest svakog Srbina, a Vračar je postao važna tačka na duhovnoj karti Srbije.

           

OSLOBOĐENJE

Slabo naseljen Vračar je čekao istorijsku šansu da se oslobodi i razvije. I šansa se ukazala.

Početkom XIX veka Turci koji su vladali Beogradskim pašalukom su se odmetnuli od centralne vlasti u Stambolu i počeli neometano da maltretiraju sirotinju raju koja je, kao što smo i pomenuli, bila sastavljena od sirotih Srba pravoslavne vere i još sirotijih Vračaraca, takođe pravoslavne vere. Turski tajkuni, ili kako se to nekad nazivalo dahije, su pokušavali da se što više obogate na račun sirotinje raje iliti građanstva Srbije. Bili su osioni, silni i bezobzirni.

1804. godine se smuči golorukim i tradicionalno slabo naoružanim Srbima da trpe turski jaram, te podignu ustanak. Ustanak se širio brzinom vračarske košave, pa je treće godine došao na red i Beograd.

Četiri turske dahije utekoše u kalemegdansku tvrđavu, odnosno Beograd, poznat po tome što je pet vekova pod Osmanlijama bio najznačajniji sused Vračara. Tamo su se zaključali i čekali da vide da li će Srbi da se smire. Uzdali su se u karakteristično ponašanje naših ljudi da sve započinju, a ništa ne dovrše. Ali, ovoga puta nije bilo tako.

Karađorđe je 1806. na Vračarskom platu sakupio ekipu od 15.000 ljutih, iznerviranih, frustriranih i euforičnih ustanika i krenuo na Beograd. Tu su se napojeni mirisima gde je nekada davno spaljen njihov prosvetitelj zavetovali da će osloboditi Srbiju. I pored sve euforije, i proterivanja Turaka iz većine naših krajeva, ni Srbija ni Beograd nisu trajno oslobođeni. A ni Vračar. U Karađorđevom parku je 1848. podignut nadgrobni spomenik ustanicima koji su tada pali, i to je prvi zidani spomenik u Beogradu.  

 E, sad nam se stvarno skurčilo!

Nekoliko godina kasnije ustanak je propao. Pojedine velike sile koje su Srbiju gurale u rat, galantno su izvukle svoje velike i silne pozadine, a Srbi su ostavljeni na milost i nemilost Turcima.

Nakon propasti Prvog srpskog ustanka Vračar je nastavio da živi svoj život, više kao geografski pojam, nego kao naseljeno mesto. Očigledno da je ovde bilo uvek toliko stanovnika da nije mogao da se nazove naseljem, ali takođe nije spadao ni u pustare. Tako je bilo sve do druge polovine XIX veka. A onda je izgleda sve krenulo.

Nakon 1847. godine Vračar se posle svih ratova i pregovora napokon oslobodio i postao deo srpske kneževine. Vreme naseljavanja je moglo da počne.

 URBANIZACIJA

U toj drugoj polovini XIX veka donji delovi Vračara su još bili močvarni. Tada se pojavio Frensis Makenzi, službenik engleske ambasade i otkupio zemljište na potezu oko današnjeg trga Slavije do hrama, Čubure i Krunske ulice. Zemlju je isušio, isparcelisao i prodao. Za sebe je zadržao plac gde je podigao kuću. Danas se tu nalazi parking na Slaviji na kome revnosni službenici Pauk servisa drže kidnapovana vozila nesretnika koji su se pogrešno parkirali. Po ovom preduzimljivom čoveku u službi britanske krune, inače Škotu, čitav kraj je dobio ime Englezovac.

Krenula je dakle urbanizacija Vračara. Nakon Englezovca niču nove kuće na Čuburi, pa na Crvenom krstu i u ostalim delovima naše opštine koja se tada definisala kao najveće predgrađe Beograda.

DOBA RUŠENJA

I taman kada smo malo udahnuli i pokušali da izgradimo ovu našu opštinu “počeli“ su ratovi (ako su ikada i prestajali), stalni pratioci ovog našeg prostora.

XX vek je doneo celoj Srbiji, našem gradu, a samim tim i Vračaru velika razaranja. Nakon sukoba koji su se zbili van granica naše opštine oni su došli i do nas.

U Prvom svetskom ratu čitav Beograd, a samim tim i Vračar su preživeli rušenja nezapamćena do tada. Beograd je bombardovan i mada herojski branjen od strane njegovih građana, ipak okupiran od strane onih koji nisu bili njegovi građani. Podsećanje na ova teška vremena nam pruža spomenik trećepozivcima izginulim 1915. godine u odbrani Beograda, koji se nalazi u Karađorđevom parku.

  Pa, vas smo bre čekali, da vam se naj.... keve!

Nakon oslobođenja Vračar se, sa čitavom zemljom odmarao dvadesetak godina (veliki odmor, onaj kad se ide po užinu), a onda je izbio Drugi svetski rat i nova, još veća pogibelj.

 Achtung, achtung!!!

6. aprila 1941. godine na Cveti u bombardovanju Beograda čitav grad je preživeo veliko stradanje. Žrtava je bilo, ni broja im se ne zna, a uništene su i mnoge institucije u našem gradu. U Karađorđevom parku postoji spomen ploča žrtvama ovog događaja. Nakon toga su na Vračar ušli Nemci.

           

Život pod nemačkom okupacijom nije bio lak. Olakšavajuća okolnost za ljude koji su u to vreme nastanjivali našu opštinu je ta, što život ovde nikada nije bio lak. Vračarci su se naravno kao i ostali Srbi svrstali na stranu Rusa, Amerikanaca i Engleza. Nemcima to baš i nije prijalo, ali su vladali i ćutali. Nisu se trudili da našim precima objasne da su i ovi drugi isti k’o i oni. Verovatno im Vračarci ne bi ni poverovali.

A onda je došlo otrežnjenje.

1944. godine se već nazirao kraj rata. Anglo-američka avijacija je često preletala vazdušni prostor iznad Vračara, pa preko Zvezdare letela prema Rumuniji, gde su bombardovali naftna postrojenja Trećeg rajha. Vračarci su navijali za saveznike, a avione su posmatrali kao nešto što će im doneti slobodu, ili bar baciti bombone. Radovali su se svakom preletu i na taj način nervirali predstavnike okupacionih vlasti.

1944. godine Vračarci su očekivali Uskrs u nadi da će to biti poslednji Uskrs u ratu. Kao i svi pravoslavni narodi, koji računaju vreme po julijanskom kalendaru, na Veliki petak su ofarbali jaja i čekali nedelju da uzviknu Hristos voskrese - Vaistinu voskrese, i da se kucnu.

E, sad su na scenu stupili saveznički bombarderi. Vraćajući se iz Rumunije, iz nekih nepoznatih razloga neobavljena posla, odlučili su, iz još nepoznatijih razloga da sav smrtonosni tovar izruče na Čuburu. Tako su se avioni prijateljskih država tog 30. aprila 1944. godine obrušili na malu četvrt jedne male opštine i po njoj istresli sav svoj ubilački izmet. Da podsetimo, na tom mestu nije bilo nikakvih vojnih objekata, postrojenja niti bilo čega što bi moglo da opravda ovakav čin. Tu su se, u to vreme, nalazile porodične kućice nesrećnih savezničkih simpatizera sa Vračara.

 Merry christmas!

Ovo nezamislivo zlodelo, koje teško da je moglo biti slučajno, zavilo je našu opštinu u crno. Nakon toga se na rubu Vračara, na današnjem Voždovcu, otvorilo i potpuno novo Centralno groblje, jer na postojećim više nije bilo mesta. Spomen na ovu tragediju predstavlja česma podignuta kod Sportskog centra Vračar, a dan je ostao upamćen pod nazivom „Krvavi uskrs“.

           

U oktobru iste godine Vračar je napokon oslobođen. Tada je našom opštinom promarširala Crvena armija i sa sobom za ruku dovela naše partizane i komuniste.

 ’Di ste bre Beograđani?

Obnova je mogla da počne. I počela je. Naravno komunisti su imali neke svoje fiks ideje koje se mnogim starim Vračarcima nisu dopadale. Ali videli su da ne mogu ništa da urade, pa su ćutali. K’o vele: „Nije ni do sad ništa valjalo, pa da ne menjamo“.

1960. godine se konačno definiše teritorija opštine Vračar. 

Vračar tada dobija obrise kakve danas ima. Neki njegovi delovi su ostali sa porodičnim kućama, neki su postali savremena naselja sa višespratnicama. Podignuti su mnogi objekti koji su danas simboli ne samo Vračara već i čitavog Beograda. Na prvom mestu to je Beograđanka, pa hram Svetog Save, Narodna bilioteka, hotel Slavija i mnogi drugi.

Promenom okoline, načina razmišljanja, međusobnih odnosa, počinje da se stvara i drugačiji tip ljudi. Oni koji su došli sa svih strana, sada se razmnožavaju i ostavljaju potomke koji rastu kao gradska deca i poprimaju karakteristike urbane kulture. Novi čovek koji se rađa iz pepela starog vremena, je veoma sličan tipu čoveka koji se tada pojavljuje i u drugim delovima sveta. Zove se savremeni čovek (ne znamo mu latinski naziv).

On prati modu, sluša muziku sa zapada i izlazi na mesta gde svi izlaze. Osamdesetih godina prošlog veka na subkulturnoj karti Evrope dolazi do promene i pojavljuje se tzv. Novi talas. Otvaraju se prvi kafići. Na Vračaru počinje sa radom Cvetić odnosno kafe Cvetni trg. Iako skučenog prostora oko njega se u buljucima okupljaju mađi naraštaji. Ispijaju se espreso kafe i kapucineri. Sluša se muzika novog talasa. Nose se starke, levis petstokec farmerke i la kosta majice.

Mladi osećaju slobodu kakvu do tada nisu imali. Putuju i upoznaju druge zajednice. U to vreme nekoliko generacija žive veoma srećno. Školski sistem je za razliku od današnjeg postojao, te mladi pored zabave dobijaju i šansu da se kvalitetno obrazuju.

Letuje se širom Dalmacije, a glavna mesta su Dubrovnik na jugu i Rovinj na severu tada jedinstvene zemlje.

Zimuje se u Kranjskoj gori.

I taman kada smo svi pomislili da je kraj ratovima i da je vreme da se posvetimo radu, prosperitetu i uživanju, na brdovitom Balkanu opet izbi sukob. Od 1991. i vremena koga malo ko želi da se seti Vračar je, kao i čitava zemlja, proživljavao teške trenutke. Ratovi se doduše nisu vodili na našem tlu, ali život kojim smo živeli bio je ispod svakog dostojanstva. 

Blizina ratnih sukoba i sveopšta propast koja je zahvatila našu zemlju (odnosno zemlju za koju smo mislili da je naša) je dovela do toga da se i sama opština promeni. Opet smo imali veliki priliv ljudi sa strane. Oni su dolazili sa koca i konopca i sa sobom donosili svoje adete. Umesto da primaju običaje koje su zatekli, trudili su se iz sve snage da ih promene. Pogodite kako? Pa, na gore.

Na našu veliku žalost situacija u svetu se promenila, a vlast pod kojom smo bili to nije primetila. Počeli su da vladaju najgori.

To je dovelo do toga da je pod njihovim velikim uticajem došlo i do promene smernica urbane kulture.

Ono što  je nekad bilo nezamislivo za Vračar, sada je postala svakodnevica. Grunula je muzika masa koju je čuveni svetski stručnjak i teoretičar iz druge polovine XX veka Rambo Amadeus jednom prilikom nazvao turbo-folk muzikom.

Sa muzikom dolazi i moda. Sada se umesto odela nose trenerke, a umesto kravata kajle - kajla je reč koja nije izvedena od imena pevačice Kajli Minog, nego vodi poreklo iz majstorskog jezika, od reči sajla. U prenosnom značenju predstavlja lanac bez povoca koga nosi čovek koji je inspiraciju našao u svome psu. Na lepotu kajle manje utiče rad, a više njena debljina. Na njenom kraju često stoji neki simbol. Kod onih naših ljudi koji su po profesiji bili ubice, to je obično bio krst čime su hteli da pokažu svoju privrženost našoj svetoj veri. Takođe i naše folk pevačice su najčešće uzimale ovaj simbol da pokažu svoju smernost i prevare okolinu (kao kad kameleon menja boju). Retka kajla bez krsta je bila ona koju je nosio rektor Beogradskog univerziteta.

Idealna spojka u to vreme je bila: dečko kriminalac i devojčica folk pevačica. Voze se u džipu, on samo u trenerci, ona samo na štiklicama. Iz kola udara grozna muzika od koje pucaju stakla po Vračaru. Kada se lepo izvozaju, onda ih iza nekog ugla sačeka drugi džip koji ih zaspe sa tri tisuće hiljada metaka i nekoliko komada ručnih bombi.

’Očeš da mi kupiš mindžuše kad rasprodaš belo i opružiš Kizu? 

Ipak kriminalaca i sponzoruša se toliko nakotilo da koliko god ih ubijali, oni su se vraćali u još većem broju.

Za njihovo razmnožavanje su se stekli izvanredni uslovi. Đubrili su se sa televizije, a i klima im je pogodovala. Došlo je do globalnog zagrevanja, pa su preko čitave godine mogli da nose trenerke i miniće.

Droga je u to vreme preplavila grad. Kao da niko nije vodio računa o tom zlu. Lakše je bilo biti narkoman na Vračaru nego u Amsterdamu. To je počelo da nam se sveti, jer je broj zavisnika skakao do neslućenih granica. Droge je bilo toliko da si mogao da je pazariš i na Kalencu na tezgi čiča Milije i baba Stane... levo od paradajza.

U jednom periodu usled potpunog privrednog i svakojakog haosa u koji smo ničim izazvani bili gurnuti, imali smo čak i drugu najveću inflaciju u istoriji čovečanstva. To je inflacija koja se nije merila na godišnjem nivou, već po sekundi. Kao u atletici.

Sve je to uticalo da se demografska slika Vračara trajno i negativno promeni. Mladi, obrazovani i pametni ljudi su odjezdili za boljim životom. Sumnjam da će Vračar u skorije vreme moći da nadoknadi ovakav gubitak.

Nakon niza svakojakih sukoba, u okruženju za koje niko ni danas ne zna ko je kriv a ko prav, ko agresor a ko žrtva, ko je izazvao a ko bio izazvan, rat je opet došao i do naših vrata.

1999. godine, na samom kraju prošlog veka neko je odlučio da smo za sve krivi samo mi. Tri meseca su najveće sile sveta na čelu sa NATO savezom bombardovali Vračar i njegovu širu okolinu koja se tada zvala Savezna Republika Jugoslavija. Iako naša opština nije bila najugroženija i ovde je pala jedna raketa i srušila zgradu u Vardarskoj ulici. Na svu sreću nije bilo ljudskih žrtava.

Hello friends, what’s up! Mi opet svratili! Čisto da se ne opustite.

Nakon velikih razaranja rat je ipak završen. Naši ortaci iz svih delova sveta koji su nas bombardovali stotinak dana su rešili da nam pokažu kako pravi prijatelji mogu i da praštaju. Svojim velikim srcima i plemenitim dušama su nam oprostili što su nas izgladnjivali, pljuvali, bombardovali i ubijali, a kao gest njihove dobre volje i izmirenja su nam uzeli deo teritorije (ne Vračaru, nego SR Jugoslaviji). Zauzvrat su nam ostavili naše plemenito rukovodstvo, protiv koga su se borili.  Ovo samo pokazuje da su oni imali veoma časne namere i da im je bilo mnogo stalo do toga da nas oslobode bede.

           

Ipak i nama je već dogorelo do nokata, pa je u našoj zemlji došlo do prevrata u čemu su aktivno učestvovali i Vračarci. Vlast je promenjena, i svi smo bili veoma srećni. Nismo uopšte znali da se gotovo ništa neće promeniti i da će opet vladati isti oni koji su i vladali.

Nešto malo vremena je manji broj energičnih, inteligentnih i poštenih političara (čitaj jedan) pokušavao da nam da neke smernice da živimo kao sav normalan svet. To se naravno većini, koja se uporno trudila da ostane nenormalna, nije dopalo pa su taj mali broj ljudi koji se zvao dr Zoran Đinđić ubili u atentatu u nama susednoj opštini Savski Venac. Točak istorije je vraćen, i opet smo postali prkno Evrope.

DANAS

Danas Vračar živi životom sasvim obične gradske opštine u Beogradu. U njemu postoji mnogo osnovnih i srednjih škola u kojima se obrazuju budući stanovnici kako Vračara, tako i ostalih opština u Beogradu i Srbiji. Kako sada stvari stoje mnogi će to svoje znanje koristiti u belom svetu, samo ako uspeju da uteknu. A uteći će ako se ne budemo menjali.

Na Vračaru postoji i veliki broj privrednih subjekata, objekata, predikata, priloga i predloga u kojima rade oni srećnici koji imaju posao.

Vračarci imaju i bogatu ponudu raznih kulturno umetničkih i zabavnih sadržaja u kojima provode vreme kad ne rade. Od muzeja i pozorišta, terena i sportskog centra, pa sve do kafana i parkova.

U tem našem Vračaru svega ima

To j' istina.

GDE SMO ILI GEOGRAFIJA VRAČARA

Za početak da vidimo gde se mi to nalazimo.

 MATEMATIČKI POLOŽAJ

Svako mesto, pa samim tim i Vračar ima svoj matematički položaj. Tačan položaj naše opštine je od severa prema jugu i od istoka prema zapadu sledeći: 

• Najsevernija tačka je na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Kneza Miloša tamo gde se nekada nalazila kafana Tri lista duvana na 44° 48' 37,30'' SGŠ
• Najjužnija tačka je na uglu Gospodara Vučića i Ustaničke  na 44° 47' 24,68'' SGŠ
• Najzapadnija tačka je Elektrodistribucija u Masarikovoj na 20° 27' 45,99'' IGD
• Najistočnija tačka je u Arhitektonskoj školi na 20° 29' 50,75'' IGD

Što se nadmorske visine tiče najniže i najviše tačke naše opštine su:

• Najniža tačka 95m/nv negde u Ustaničkoj kod Klasove pekare na stanici 31.
• Najviša tačka: 165 m/nv u ulici Vojslava Ilića između ulice Danila Kiša i Velimira Teodorovića

Kada ste saznali ove, za svakodnevni život Vračarca veoma bitne stavke i cifre koje verovatno, kao ni mi, ne umete ni da pročitate, možemo da pređemo na druge važne aspekte vezane za našu opštinu.

GEOGRAFIJA VRAČARA

Geografski položaj Vračara je vrlo interesantan. Naša opština je samo jedan deo šire teritorije, poznate pod imenom Srbija koja se nacrtala tako da svako ko negde krene mora da je pregazi. Ako Turci, na primer, idu u Nemačku, bilo da je osvoje, bilo da se zaposle, moraju preko nas. Ako opet, na primer Mađari, idu na more, bilo da uzmu teritorije ili da dobiju bronzanu boju, opet moraju preko nas. Ako Dorćolci hoće na Voždovac, isti je slučaj. Takav položaj u miru ima dosta svojih prednosti, ali u ratu može da bude fatalan.

No, da ne kukamo, nego da se odredimo prema svojim susedima.

Vračar je kotntinentalna opština, što znači da nema izlaz na more. To i nije tako strašno, pošto i čitava naša zemlja nema tako nešto.

Naša opština se od severa, pa krećući se u pravcu kretanja kazaljke na satu graniči sa sledećim opštinama: na severu sa Starim Gradom, severoistoku sa Palilulom, istoku sa Zvezdarom, jugu sa Voždovcem i zapadu sa Savskim vencem.

To bi u najkraćem predstavljalo geografski položaj Vračara.

Mi smo ovo malo crveno u sredini

ODLIKE RELJEFA

Reljef Vračara je raznovrstan. Čitav ovaj kraj je ranije bio poznat kao Vračarsko brdo. Dominantan dakle deo Vračara je u stvari brdo koje se pruža u smeru istok-zapad.

Nadmorska visina naše opštine se kreće od 95 m/nv do 165 m/nv, što znači da je idealna za uzgoj voća i da se nalazi negde izvan gradske zone verovatno bi se na njenim pitomim i plodnim kosinama pružale privremene deponije đubreta, kao i na ostalim mestima širom zemlje pogodnim za voćarstvo.

Voćarstvo u Srbiji

Kao i sva druga brda na svetu i naše brdo ima tačku koja je na njemu najbliža nebu. Ta tačka se u geografiji definiše kao najviši vrh. Ako odbacimo vračarske zgrade, crkve i ostale objekte koje je sagradio čovek, dolazimo do toga da se najviši vrh Vračara nalazi u ulici Vojislava Ilića između ulica Danila Kiša i Velimira Teodorovića. Visok je 165 metara i fali mu samo 8 kilometara i 684 metra da bi bio najviši vrh na svetu.

‘Ajde, istegni se malo!

Vračar ima i dve svoje nizije. Prva je plato na kome su danas hram i biblioteka i naziva se Karađorđeva visoravan. Druga ravnica je nastala u donjem toku Čuburskog potoka. Ovaj potok nije bio sila da ostavi klisuru, pa je napravio pitomu i plodnu ravnicu  koja se prostirala do samih granica Vračara. Nekada su u ovom kraju, koji je bio veoma poznat po uzgoju voća, rasle najlepše komšijske trešnje. Ova dolina se danas naziva Južni Bulevar, ali je stariji Vračarci zovu jednostavno - potok.

Voda

Nekada je Vračar bio znatno bogatiji vodotokovima, koji su našoj opštini davali poseban šmek. Već smo pomenuli Čuburski potok koji je izvirao u današnjem parku na Čuburi, spuštao se Čuburskom ulicom, a onda se širio i nastavljao do još jednog vodotoka, Mokroluškog potoka ili Mokroluške reke. Nažalost i potok i reka su zatrpani usled urbanizacije grada. Prastara logika naših umnih urbanizatora se oduvek zasnivala na ideji da, ako nešto može da se upropasti, onda to treba učiniti na takav način da je kasnije svaka ispravka nemoguća. Tako smo u doba kada je ekologija bila utopistička nauka, uspeli da umesto prorodnih vodotokova napravimo asfaltirane ulice. Zatrpali smo reke. Čitavom slobodoumnom svetu smo pokazali da smo najveći majstori za zatrpavanje. Retko kad nešto otkopavamo, a i kad to činimo pravimo uglavnom rupe, simbole našeg grada i opštine. Ponekad me čudi kako nismo uspeli da zatrpamo i Savu i Dunav, pa preko njih da napravimo autoput sa šest traka. Ali, time se ne bavim. Ni Dunav, ni Sava ne prolaze kroz Vračar.

Plakaćemo još za tobom

No vratimo se vodotokovima. Ova dva potoka su imala veliki značaj u privrednom razvoju naše opštine. Oba su bila plovna. Čitavom njihovom dužinom su plovile patke, uveseljavajući decu, a odraslima su često davale priliku da dođu do visokokaloričnog i jeftinog obroka, kome bi nahranili svoje mnogočlane porodice.

Prirodna bogatstva

Vračar, kao i čitava Evropa oskudeva u prirodnim bogatstvima. Naftu ovde možemo da nađemo samo na pumpama u Mačvanskoj ulici, Južnom bulevaru i na Crvenom krstu.

Što se zemnog gasa tiče njegove rezerve se čuvaju i prodaju u bocama u ulici Grčića Milenka.

Šume nemamo.

Kao prirodno bogatstvo možemo izdvojiti pašnjake kojih ima u Karađorđevom i Čuburskom parku. Ovo blago koje nam je priroda ostavila je prilično neiskorišćeno jer po njima i nema ko da pase, osim možda preterano osiromašenih stanovnika naše opštine. Mislim da bi opštinska vlast mogla da se pozabavi ovom temom i da napravi strateški projekat o boljem iskorišćavanju naših pašnjaka. Na taj način bi se mogao dobiti novi vid energije, koji bi brojnim stanovnicima naše opštine koji odlaze na ispašu obezbeđivao zdrav i jeftin obrok.

Klima

Na Vračaru kao i u čitavom Beogradu, vlada umereno kontinentalna klima, mada Vračar ima i posebnosti zahvaljujući specifičnoj mikro klimi.

Osnovne karakteristike ove klime su da postoje četiri jasno određena godišnja doba. Topla leta, hladne zime, varljiva proleća i prijatne jeseni. Jeseni inače mogu i da se svojim lepim vremenom oduže i onda ih zovemo Miholjska leta. To je ono kad nam se u oktobru čini da je avgust, jer komšija baca đubre u treger majici, komšinica ide na Adu u kupaćem, a u autobusu svi hukću i smrde na znoj.

Ali, Vračar ima i svoju mikro klimu. U centralnim delovima naše opštine je uvek za neki stepen toplije zbog otrovnih izduvnih gasova koji piče iz  auspuha automobila i ostalih prevoznih sredstava.

Po parkovima je nešto svežije, jer je bezobzirnoj novopečenoj bagri koja vozi skupe automobile još uvek zabranjeno da ulazi na zelene površine.

Jedna od specifičnosti klime našeg kraja su i vetrovi kojih ima tri plus jedan. Oni donose suvo i vedro vreme. Najpoznatija je Košava koja stiže sa Karpata. Pošto su Karpati daleko, za nas je bolji orjentir da kažemo da ovaj vetar duva iz pravca Palilule. Brzina mu se kreće i do 120 km/h. Ona izuva Vračarce iz cipela i nosi sve pred sobom, k’o uragani po preriji. Raznosi plastične kese po krošnjama drveća naše opštine, čime utiče i na izgled ovog kraja. Često se u smiraj košave naš Vračar preobuče tako da liči na gradiće u centralnim delovima Sjedinjenih država za vreme Božića. Po granama vise kese raznih boja. To su tradicionalne žute, zatim one sa natpisima Pekabeta, C market, i t.d. Ponekad ima i crvenih, što bi naš narod rekao: na radost. Njih nikad niko ne skida, pa je na našoj opštini uvek iskićena atmosfera.

Vračarska krošnja sakuplja sekundarne sirovine

Košava je vetar koji traje ili dan i po, ili 7, ili 14, ili 21 dan. Kada duva 21 dan obično svi malo odlepimo jer je to veoma dug period. Iako prečišćava vazduh, niko je ne voli. Našim krajem takođe duva i jugoistočni i istočni vetar, a odavde može da vas oduva i pojedini ovdašnji motociklista, kao i kriza koja je krajem prošlog veka oduvala pola pameti Vračara.

Kao što napomenuh more nemamo. To ipak ne znači da nemamo tople i hladne morske struje. Najpoznatija topla struja na Vračaru je Golfska struja, jer dobar deo naših sugrađana vozi golfove, koji po novom zakonu moraju uvek da imaju upaljene farove, te tako i čulom vida možemo da osetimo ovu struju.

Privreda

Jedna od razvijenijih privrednih grana na Vračaru je saobraćaj. Danas linije GSP-a povezuju Vračar sa svim delovima našega grada, zemlje, kontinenta i sveta. Shvatajući značaj saobraćaja na našoj opštini je otvorena i škola GSP-a, gde se obrazuje stručni kadar za dalji razvitak ove privredne grane.

Kao najvažniju saobraćajnu petlju čitavog Vračara možemo istaći Trg Slaviju koja se nalazi na našoj opštini a predstavlja prirodni centar grada.

Biologija Vračara

Vračar je opština na kojoj život prosto buja. Kako noćni tako i svaki drugi. Biljni i životinjski svet je prilično raznovrstan, mada je nekada bio mnogo bogatiji.

Biljni svet

Od biljnog sveta izdvajamo lipu (naročito čubursku), topolu, travu i kojekakvo jednogodišnje zeljasto bilje koje uspeva u vračarskim parkovima. 

Nadaleko poznata čuburska endemska vrata listopadnog drveta

Čest prizor su i terase okićene raznim cvetnicama, koje uprkos zagađenosti vazduha i buci, ali uz veliku ljubav vremešnijih stanovnica Vračara, još uvek uspevaju da opstanu. Šezdesetih godina XX veka je otkrivena žardinjera i to je pomoglo da se na našoj opštini počnu gajiti vrste koje nisu mogle da opstanu u prirodnom okruženju. Po tim žardinjerama je dugo gajeno raznorazno cveće. Onda se onima koji su ga s mukom podizali smučilo da rade a da ga drugi kidaju pa su prestali. Cveće je bilo napušteno, a u žardinjerama je ostajala samo crnica. Danas se u njima najčešće nalaze razni otpaci od starih novina, kartona, limenki od piva i plastičnih flaša. One danas služe uglavnom kučićima i pijancima za zapišavanje. 

Po stanovima se u saksijama gaji i začinsko bilje, ali uglavnom za ličnu upotrebu. Ovde ponekad dolazi i do zloupotreba, pa neki gaje i biljke koje se svrstavaju u opijate i droge.

Životinjsko carstvo

Životinjski svet je takođe bogat.

Divlje životinje

Od divljih životinja izdvajamo pacove i miševe, česte stanare naših podruma, šahtova i kanalizacije.

Ni u insektima ne oskudevamo. Dve najzastupljenije vrste pešadijskih insekata su buba švabe (one crne, koje su došle iz Minhena) i buba rusi (one plave, pardon žute, koje su proterane iz Moskve). I jedne i druge možete naći po svim stambenim objektima od Slavije do Vojislava Ilića.

Od insekata koji pripadaju vazduhoplovnim snagama (air forces) treba pomenuti komarce koji u letnjim mesecima zagorčavaju život svim drugim živim bićima.

Takođe naš kraj je naseljen mravima koje delimo na dve velike grupe: crne i žute. Pored ove dve vrste ranije je na televiziji postojao i Atomrav, ali on je nestao sa prošlim vremenima. Naši ljudi mrave ne vole puno jer su ovi vredni pa u nama bude grižu savesti. Zato Vračarci, uvažavajući Lafontena, preferiraju cvrčke, kojih na žalost nema.

Od ptica treba izdvojiti vrapce kojih je nekada bilo u mnogo većem broju, pa čak postoji i teorija da je čitav kraj po njima dobio ime Vrapče polje.

Vračarski golub mira je postao simbol naše opštine. On mirno leti ovim krajem, hrani se insektima i đubri naše terase.

Crni bombarder

Na Vračaru postoje i vrane. To su one ogromne, odvratne ptičurine koje ispuštaju glasove kao Brus Li u svojim filmovima. Hrane se uglavnom voćem sa ljuskom. Naučnici (čitaj svi oni koji ih gledaju) koji su proučavali njihov život primetili su i na koji način se hrane. Kada vrana, svraka ili na primer gavran (poznat po doprinosu svetskoj književnosti kao lik iz basni i pesme Edgara Alana Poa) vide orah koji je nekoj nesretnoj penzionerki po povratku sa Kalenića ispao iz torbe, zalepršaju svojim velikim krilima i pokupe ga. Onda uzlete do visine na kojoj se nalaze sateliti RTS – a, i bace ga na zemlju. Ljuska oraha se razbije, plod oslobodi i ptica može da pristupi obroku. Ponekad se desi da plod slučajno pogodi nekog nesretnog pripadnika ljudske vrste. To se onda zove kolateralna šteta u mirnodopskim uslovima.

Ove ptice imaju još jednu interesantnu ceremoniju. Naime svakog dana negde oko 6 sati popodne uzlete u jatu, kruže oko zamišljene ose i seru po prolaznicima. To je nešto slično kao englesko ispijanje čaja u 5. Samo što je sat vremena kasnije (mada kada se uporede vremenske zone nas i Engleske to mu dođe na isto), ne odvija se u Engleskoj i  ne se ispija čaj nego se istresa izmet. Ipak ovaj običaj možemo povezati sa engleskom vekovnom tradicijom koja je pored ispijanja čaja volela da kenja po svemu što ne pripada anglosaksonskom kulturnom krugu.

Domaće životinje

Domaćih životinja takođe ima dosta. Najčešći su psi, kojih ima svih rasa od ruskog hrta do čuburskog avlijanera. Oni žive po stanovima usamljenih Vračaraca, retko izlaze, zaboravili su da laju i u poslednje vreme protivprirodno gaje prijateljska osećanja preme još jednoj domaćoj vrsti - mački. Ona pripada vrsti evropske mačke, ili kako se to od skora kaže, mački Evropske unije.

Koji si ti smor

Po domovima Vračaraca se mogu naći i ptice raznih sorti, pa zatim ribice, kornjače, a u poslednje vreme neki naši sugrađani gaje i egzotične životinje kao što su razne otrovne zmije, gušteri, pauci itd.

Svi na okupu

Podivljale ili onedomaćene životinje

Ova vrsta vodi poreklo od napuštenih kućnih ljubimaca. Najviše ima pasa rase Vračarski lutalica iliti Pas boem. Danas se mogu videti u svim delovima Vračara kako se bez svrhe i cilja vrzmaju u čoporima po ulicama naše opštine. Takođe ima i napuštenih mačaka sa sličnim manirima.

Mnogo smo jaki

Verovatno bi bilo i papagaja, kanarinaca i ostalih kućnih ljubimaca da ih odmah nakon otkaza u nekom toplom vračarskom domu ne pojedu ovi iz prve grupe.

Da nismo zatrpali reke i potoke pretpostavljam da bi bili prepuni zlatnih i ribica od raznih drugih plemenitih metala.

STANOVNIŠTVO

Na našoj opštini živi mnogo ljudi koji pripadaju raznim nacijama, različitih su rasa i dolaze sa svih strana sveta.  Ta raznolikost daje metropolski šmek Vračaru.

Najrasprostranjenija vrsta homo sapiens sapiensa kod nas je Vračarac (ženka Vračarka). Postoji i nekoliko podvrsta ove grupe kao što su na primer Čuburac, Krstaš, Neimarac i t.d. ali ih mi nećemo posebno opisivati zato što u osnovi pripadaju istoj vrsti.

Vračarac (lat: homo sapiens sapiens Vracarikus) se pojavio kad i Vračar. Na svom početku prirodno stanište mu je bila šuma i krčevine. Živeo je po kolibama a ishranu nalazio u okolini. Vremenom je evoluirao. Počeo je da gradi skloništa od čvrstog materijala i da se hrani po kafanama.

Živeli

Nakon Drugog svetskog rata tako imamo Vračarca čije je prirodno stanište lipa (naročito čuburska). Lipa mu je istovremeno bila i sklonište i mesto gde se hranio.

O sole mio

Nešto kasnije sa “lipe” prelazi na “cvetić”. Menjajući prirodno stanište dolazi i do promene nekih spoljnih karakteristika. Menja krzno koje uglavnom nabavlja u Trstu. Farba kosu. Počinje da se hrani po picerijama.

I mi smo iz Begiša, jebote!

Posle njega dolazi do pojave već opisanog kriminalca.

Međutim, razvoj tehnologije je uticao da je ova vrsta na umoru. Današnji tip Vračarca je ili došao sa strane, što ni u kom slučaju ne umanjuje njegove sposobnosti ili vodi poreklo od Vračarca starijeg tipa. On uglavnom živi u zatvorenom prostoru (stanovi i internet kafići). Tu provodi najveći deo svog života. Krzno dobija iz Kine. Kosu je uglavnom izgubio. Često je obeležen minđušama na najneverovatnijim delovima tela, kao i mnogobrojnim umetničkim slikama po telu koje se nazivaju tetovaže. To je nasleđe jedne od prethodnih vrsta koja je u određenom procentu takođe koristila ovaj vid umetnosti uglavnom da ubeleži datum kada je služila vojsku i da unese ime voljene devojke.

Što se ishrane tiče ovladao je procesom fotosinteze samo što umesto sunca kao izvor svetlosti koristi LCD ekran.

Još samo pet minuta

Pojedine pripadnice ženske populacije (tzv. Vračarke) su takođe evoluirale od domaćice preko ozbiljne i pametne žene do današnjih on lajn gerli. Danas pokušavaju da ne misleći ni o čemu i ne uključujući svoje mozgove ni za šta postanu dobar mamac za homo sapiens sapiensa sa Vračara. Zato se trude da postanu zgodnije i lepše. Pumpaju usne, grudi, zadnjice i prednjice, primenjuju botoks i koriste blagodeti liposukcije. Česti su gosti solarijuma i fitnes klubova. Kad napokon uhvate Vračarca koji će ih izdržavati, opuste se i uživaju u sponzorisanim letovanjima, zimovanjima izlascim i ostalim veneričnim oboljenjima.

Ćao društvo! Ko će da mi plati piće?

Pameti doduše nemaju, ali im je niko i ne traži.  

Pored domaćih vrsta Vračaraca, usled činjenice da je dobar deo stranih predstavništava i ambasada stacioniran baš ovde, na našoj opštini živi i veliki broj diplomata raznih rasa, nacija i verskih opredeljena. Njihova staništa su luksuznije opremljena od staništa domaće populacije. Krzno koje je na njima je uglavnom kvalitetnije a i više puta u toku godine se menja.

Ishrana ove vrste nije još dovoljno proučena, zato što je prilično raznovrsna.

Ipak primećeno je da i oni veoma brzo nakon dolaska poprimaju običaje domorodaca. Prvo zaborave na zdravu hranu koja se propagira po njihovom zavičaju i počinju da jedu mesa u nenormalnim količinama. Ubrzo bivaju skloni preteranom lenstvovanju. Od poroka ne mogu da odvoje oči od domorotkinja i počinju na smešnom srpskom da pričaju kako su naše žene najlepše na svetu.

I sve to tako ide dok im najznačajnija reč u životu ne postane Živeli. Taman se tad uklope u Vračar, ali onda moraju kući. Ali nema veze. Njih menjaju novi, pa onda Jovo nanovo.

Hi! No problem! Ziveli!

Na Vračaru je u poslednje vreme primećen i porast Kineza, koji su rešili da kinesko ekonomsko čudo izvezu i u našu opštinu. Oni žive uglavnom po garsonjerama ili jednosobnim stanovima u grupama od 100 do 150 jedinki. Hrane se pirinčem i ostalim povrćem koje može da se nađe na Kaleniću, a čija zemlja porekla je Kina. Spavaju po tri sata dnevno, a ostalo vreme provode u napornom radu. Vrlo često kažu da je u Kini sve mnogo teže.

EPILOG

O svim ovim odlikama naše opštine bi naravno moglo da se napiše još dosta toga. Međutim ovaj tekst ne koristi da bi se ovakve stvari iznosile u detaljima, već pre svega da se da nekakva osnova, pa da posle možete sami da istražujete svoju opštinu.