OBJEKTI - SIMBOLI OPŠTINE

UVOD

Nisu samo audio-vizuelni znaci simboli jedne opštine. Ne. To su takođe i njene značajnije zgrade, spomenici, crkve i ostali objekti po kojima je prepoznatljiva.

I naša opština, kao uostalom i mnoga druga mesta na svetu, ima objekte koji su specifični samo za nju. To su pored grba, himne i zastave, simboli našega kraja.

Na ovom mestu smo se trudili da istaknemo nekoliko najprepoznatljivijih. To ni u kom slučaju ne znači da ih nema više i da ih u budućnosti neće biti još.

I ZGRADE ČINE KRAJ

Vračar je redak deo Beograda koji je od samog svog početka građen po kakvom-takvom urbanističkom planu.

To uglavnom nije bio slučaj sa dobrim delom našega grada u prošlosti. Nesretni Beograd, nikao iz turske kasabe na granici carstava, dugo nije mogao da se oslobodi tog istočnjačkog imidža. Turci su nam ostavili u amanet uske ulice (kao da smo na primorju), koje nisu ni kaldrmisane (kao da smo na turskom primorju pre dvadesetak godina), a kamoli asvaltirane (kao da smo na njivi u zaleđu turskog primorja pre pet vekova). Svoja dvorišta su turski građani našeg grada uglavnom ograđivali visokim zidovima da znatiželjni pogledi slučajno ne bi doprli do njihovih toplih domova.

Ali, šta ćete? Takav smo grad nasledili. Problem je u tome što se mnogima od nas to nasleđe dopalo. Počeli smo da gradimo kako kome padne na pamet, bez reda i poretka. Gradili smo kuću na kući, uvek se trudeći da ako je ikako moguće ukrademo malo međe od puta ne bi li proširili svoj posed.

Ovaj trend je nastavljen i u XX veku, a čini se da danas doživljava svoj preporod. Sada novi blokovi po naseljima u okolini našeg grada više liče na favele Rio de Ženeira i prizore iz bliskoistočnih dokumentarnih filmova, nego na moderan evropski grad kakav smo hteli da imamo. More željnih para preduzimača, uz svesrdnu pomoć korumpiranih političara od opštinskog do galaktičkog nivoa, uz nešto mita gradi po Beogradu naselja nalik srednjovekovnim gradovima ojađenim kugom.

Ja tebi, ti meni i izgradismo Beograd

Čuo sam da Pariz ima 25 000 000 turista godišnje (ili 25 000 000 noćenja, nisam siguran). To je lep prihod za Parižane. A i lep je provod za turiste kada imaju šta da vide. Gledaju se tradicionalne stvari: Ajfelova kula, Trijumfalna kapija i Trokadero, Monmartr, Pigal i Opera.

Ali i nova pariska naselja imaju svojih čari i takođe privlače jata znatiželjnika.

A gledajte nas. Pa, ko će bre da dolazi da gleda Kaluđericu, Kijevo, Kneževac i Miljakovac III? Ko će da gleda gomile odvratno građenih kuća sa odvratno projektovanim ulicama u kojima ne mogu da se mimoiđu dva pešaka muva kategorije, a kamoli dva džipa čiji su vozači kriminalci super teške kategorije.

Na sreću ovaj trend je promašio Vračar. Naša opština je u velikoj meri građena protiv pravila naših velikih urbanista. Za to, verovatno najviše zasluge ima naš Frenki Makenzi koji je u vremenu prvobitne urbanizacije uspeo da se liši usluga domaćih majstora prostornog planiranja. Na vrlo jednostavan način, parcelisanjem zemljišta koje je sam kupio uspeo je od naše opštine da stvori prirodno i normalno mesto za život, rad i uživanje.

Kasniji neimari su malo po malo podizali objekte kojima su hteli da pokažu svoju veličinu, ali su te objekte gradili u nekoj vezi sa postojećim pravilima i ostavljali su mogućnost da se između njihovih velelepnih građevina šetaju prolaznici i da ima mesta i za vozila (bilo da se parkiraju ili su u pokretu), za poneko drvo i za još ponešto.

Oni su nam ostavili sređene ulice i infrastrukturu.

Na ovom mestu ćemo obići objekte koji su značajni ne samo za našu opštinu nego i za čitav grad.

VOZARE(O)VIĆEV KRST

Vozarovićev krst je spomenik koji se nalazi na Mileševskom vencu, mestu spajanja Mileševske ulice i Ulice Vojvode Šupljikca.

Čitav ovaj kraj je nekada bio u vlasništvu beogradskog knjižara i knjigovesca Gligorija Vozarovića. Ubeđen da je pronašao mesto na kome su Turci spalili mošti Svetog Save Gligorije je baš ovde 1847. podigao veliki drveni krst, crvene boje i ukrasio ga ikonom Svete trojice i svetog Đorđa, inače njegove krsne slave.

Ovo je bio prvi javni spomenik u Beogradu.

Krst je brzo dobio naziv Vozarov (Vozarev) krst i nastavio je ponosno da krasi ovaj deo Vračara. Stanimo ovde na trenutak. Dakle, čovek koji je postavio krst se zvao Gligorije VozarOvić. Po toj logici stvar koja mu pripada treba da bude Vozarovićeva, a ne Vozarevićeva, te to i nije neka naročita lingvistička dilema. Zašto se na svim mestima ovaj spomenik krsti Vozarevićem, nemamo pojma.

Oštećivan usled zuba vremena, obnavljan je u dva navrata 1895. i 1923. godine. Najzad 1933. prvobitni krst je uz pomoć Društva Sveti Sava zamenjen kamenim krstom obojenim crvenom bojom na kome piše: „Vozarov krst, obnovila O.G.B. 1933“.

I dan danas stoji na istom mestu, a čitav kraj je po njemu dobio naziv Crveni krst. 

Vozarev krst

GRADIĆ PEJTON

Gradić Pejton je uokviren Mačvanskom, Graničarskom, Čuburskom i ulicom Patrijarha Varnave.

Jedan je od simbola Vračara i Čubure.

To je zanatski centar zvaničnog imena Zanatski centar Vračar podignut 1970. godine po projektu arhitekte Ranka Radovića.

Naime u to doba, kada je samoupravni socijalizam bio u svom zenitu otvoren je ovaj zanatski kompleks da bi sve čuburske majstore smestio u zadati hermetički zatvoren pentagon, kako ne bi svoju privatnu inicijativu slučajno preneli na ostatak sveta i poremetili deo sretnog društva samozadovoljno utonulog u svoj socijalistički san. Ipak oni koji su na taj način razmišljali malo su se zajebali, jer je ovaj deo grada postao simbol i orjentir kako Čubure i opštine tako i čitave prestonice.

Rađen kao pčelinje saće u primorskom maniru sa mnogobrojnim malim uličicama i trgićima ovaj montažno drveni deo sveta je postao kako zanatski tako i boemski centar Beograda toga doba. Pečatoreztac, duvač stakla, frizer i što bi rekao Bora Đorđević pekar, lekar, apotekar tek ovaj deo postade dom svima njima. I na kraju šta bi mi Čuburci bez kafane. Naravno i ona je tu da dok čekamo da nam zanatlije završe posao ponešto popijemo i pojedemo.

Gradić Pejton za svoje ime treba da bude zahvalan američkoj seriji istog imena koja je prva serija neograničenog trajanja prikazivana na našim malim ekranima u vreme kada je TV tek profunkcionisao (doduše još uvek bez boja, ali ipak sa tonom).

Gradić Pejton iz ptičje perspektive

NARODNA BIBILIOTEKA SRBIJE

Narodna biblioteka se nalazi u Skerlićevoj ulici broj 1. To je, naravno samo adresa ove ustanove. Zgrada biblioteke je široko okrenuta prema Vračarskom platou i Karađorđevom parku. 

Narodna biblioteka je  ustanovljena 1832. godine i predstavlja najstariju ustanovu kulture u Srbiji.

Nastala je u prvoj knjižari u Beogradu, tada pod imenom Biblioteka varoši beogradske, čiji je vlasnik bio naš čuveni knjižar i knjigovezac Gligorije Vozarović. Inicijalni fond biblioteke su činili pokloni Vozarovića i još nekolicine pismenih pripadnika naše etničke grupe. U to vreme Srbijom je k’o što se zna vladao knjaz Miloš, čovek za koga se ne bi moglo reći da je bio baš najpismeniji. Ali, iako je raspoznavao samo slova kojima se pisalo njegovo ime, našem knjazu inteligencije i stečene mudrosti nije nedostajalo. Shvatajući značaj kulture za razvoj jednog naroda, naredio je da se po jedan primerak svake štampane knjige mora ustupiti biblioteci, te je na taj način ustanovljena institucija obaveznog primerka.

Iz male Vozarovićeve knjižare biblioteka se selila nebrojeno puta, ne samo u druge zgrade već i u druge gradove. Dva puta je bila seljena u Kragujevac. U samom Beogradu je naš nesretni podstanar promenio više adresa nego večiti student. Pored silnih selidbi u Prvom svetskom ratu bibliloteka je veoma oštećena, a raseljavanjem, skrivanjem i prenošenjem sa mesta na mesto, dobar deo fonda je zauvek izgubljen.

I kada je napokon dobila svoju zgradu na Kosančićevom vencu došlo je do najveće katastrofe u njenoj istoriji.

6. aprila 1941. su naši stalni satrapi Nemci izbušili naš grad kao sito a na biblioteku se sručila masa bombi, te je ona izgorela u požaru. Većina naših ljudi nema uopšte predstavu koliku je razmeru po srpsku kulturu imao ovaj događaj. Mi tragično shvatamo samo rušenja kafana, zatvaranje kockarnica ili iseljavanja javnih kuća.

Tragedija

Nakon Drugog svetskog rata biblioteka je opet dobijala svoj privremeni smeštaj sve do 1973.

Naime, nova zgrada biblioteke koju je projektovao Ivo Kurtović i koja je proglašena kulturnim dobrom i pod zaštitom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture je završena 1972. godine, ali je svečano otvorena 6. aprila 1973.

Vaskrsla zgrada Narodne biblioteke, uz hram, crkvu Svetog Save i spomenik Karađorđu, danas predstavlja jedinstveno arhitektonsko rešenje Vračarskog platoa.

Danas

PALATA BEOGRAD – BEOGRAĐANKA

Palata Beograd ili popularno nazvana Beograđanka, se nalazi na samoj periferiji Vračara, na uglu Kralja Milana i Masarikove ulice.

To je oblakoderčina smeštena u centru Beograda i sa svoja 24 sprata ima visinu od 101 metra. Građena je u periodu između 1969. i 1974. godine i kada je otvorena bila je najviša zgrada na Vračaru, u Beogradu, staroj Jugoslaviji i Balkanu. Mi smo uvek voleli da imamo nešto najveće, najbolje, najteže. To je zato što smo megalomani.

Projekat je uradio naš čuveni arhitekta Branko Pešić, a ona je predstavljala prvu zgradu ove vrste u centru grada, i kao što malopre pomenuh na periferiji Vračara.

Prva četiri sprata su bila deo Robnih kuća Beograd, tako da je ovde dugo egzistirala najveća trgovina ove vrste u Beogradu.

Gledaj samo kolika sam! Još da se zovem Vračarka. 

Ostali spratovi naviše su zakupljivani od strane mnogobrojnih firmi. Na poslednjem nivou ove zgrade se nalazio restoran sa vidikovcem. Nakon njegovog zatvaranja, ovaj prostor je zakupila tada samo radio, a danas i TV stanica Studio B.

Mali trg ispred glavnog ulaza, ukrašen fontanicom sa cevčicama sa koje u vreme letnjih žega možemo da se napijemo vode, je dobio ime po jednom od najpopularnijih novinara ove stanice, Đoki Vještici.

Danas ovde posluju mnogi privredni subjekti naše opštine.

STUDENTSKI KULTURNI CENTAR

Centar se nalazi na uglu Ulice kralja Milana i Resavske ulice.

Zgrada centra je podignuta 1895. po projektu arhitekte Jovana Ilkića. Stil u kome je građena, mogao bi se nazvati zakasnelim romantizmom sa elementima rane renesanse.

U vreme kada je podignut, ovaj objekat se nije tako zvao, niti je imao namenu koju ima danas.

Naime tih davnih godina na samom kraju XIX i početkom XX veka Srbija, koja je uglavnom ratovala imala je svoju vojsku, a ova i svoje oficire. Oficirima je pored toga što su se zabavljali u ratovima, bio potreban i neki objekat da se okupljaju i zabavljaju i u mirovima. Zato je kralj Aleksandar Obrenović doneo odluku da se napravi zgrada u kojoj bi oficiri provodili svoje slobodno vreme. 1895. godine objekat je završen i dobio je ime Oficirski dom.

SKC

Do početka Drugog svetkog rata ova zgrada je imala istu namenu, a jedna od najvažnijih manifestacija u njoj je bila i organizacija Svetosavskog bala, proslave koju je priređivao vladar, a na kojoj je bilo važno videti se i biti viđen.

Nakon rata zgrada je restaurirana pri čemu je izmenjeno rešenje osnove. Međutim, nije izmenjen samo arhitektonski oblik već i njena namena. Sada je ona bila Dom UDBE Pane Đukić, imenovana po Panetu Đukiću – Limaru, narodnom heroju, čije je ime pored doma ponela i srednja škola SUP-a u Sremskoj Kamenici.

Ovo stanje se zadržalo sve dok je UDBA u državi bila sve i svja. Ali, 1966. godine dođe do Brionskog plenuma, popadaše vodeći udbaši, pa je i zgrada promenila i namenu i ime. 1968., nakon studentskih protesta, zgrada je ustupljena studentima, odnosno Beogradskom univerzitetu i od tada nosi naziv Studentski kulturni centar – SKC.

U zgradi su održavani koncerti i pozorišni komadi, a bila je i stecište naprednijih i uglavnom promenama sklonijih mlađih umetnika.

Danas se u ovde održavaju koncerti, priredbe, izložbe, a veoma često i razne godišnje manifestacije, kakav je Međunarodni salon stripa.

SPOMENIK VOŽDU KARAĐORĐU

Spomenik vođi Prvog srpskog ustanka, voždu Karađorđu se nalazi na platou ispred Hrama Svetog Save.

Između hrama, crkve i Narodne biblioteke, na uzdignutom veštačkom brežuljku, ponosnim pogledom gleda nas naš seljački div-junak, naš neustrašivi vožd, kao da hoće da nam kaže da smo malo u poslednje vreme razočarali naše pretke.

Oštrog pogleda, buntovničkog izgleda ovaj desetometarski golijat je danas jedan od najznačajnijih simbola naše opštine, uzor kakvi bismo možda trebali da budemo i opomena zašto takvi i nismo.

Na ploči na koju je gorostas postavljen stoji samo ćiriličan natpis KARAĐORĐE. Za one njegove potomke koji još uvek prepoznaju ovo pismo.

 Spomenik našem voždu

HRAM SVETOG SAVE

Adresa hrama je Krušedolska ulica br. 2 a, mada hram izlazi i na Katanićevu ulicu, Ulicu Bore Stankovića i Skerlićevu ulicu, a svojim glavnim ulazom je otvoren prema Vračarskom platou.

Izgradnja hrama je trajala dugo (i još uvek traje), kao da živimo u nemanjićkom periodu.

Sve je počelo davne 1895., na tristotu godišnjicu od spaljivanja moštiju Svetog Save. Naime, te godine je osnovano udruženje neobično dugačkog imena koje se zvalo Društvo za podizanje Hrama svetog Save na Vračaru. Cilj društva je bio da se na ovom mestu podigne velelepni hram posvećen našem prvom arhiepiskopu. Prvo je, već izgrađena mala crkvica morala da bude pomerena, kako bi hram bio podignut na autentičnom mestu. Zatim je 1905. godine raspisan javni konkurs za izradu projekta. Na konkurs je prispelo 5 radova, ali su svi bili odbačeni kao nedovoljno dobri.

I kao što to obično biva na brdovitom Balkanu i još brdovitijem Vračaru, u iščekivanju valjanog projekta izbijali su jedan za drugim ratovi. Prvo je izbio Prvi balkanski, pa Drugi balkanski a na kraju i Prvi svetski rat. Tako, dok je Srbija triput ratovala, Društvo je prestalo sa radom.

1919. stvorena je nova država i obnovljeno staro Društvo. Novi konkurs je raspisan 1926. a stigla su 22 projekta. Na konkursu nisu dodeljene prva i treća nagrada, već samo druga, što i najrazumnijem čoveku izgleda pomalo nerazumno. Doprvoplasirani projekat, odnosno prvoplasirani (jer prvi nije ni postojao) je bilo rešenje arhitekte Bogdana Nestorovića. Tako je odbor za izgradnju hrama odredio za izvršioce ovog posla arhitekte i Nestorovića Aleksandra Deroka. Za pomoćnog inženjera je određen Vojislav Zađina.

15. septembra 1935. je konačno počela izgradnja hrama. Srpski patrijarh Varnava Rosić je toga dana svečano izvršio osvećenje temelja. Kada je njegov naslednik patrijarh Gavrilo Dožić 10. maja 1939. ponovo svečano izvršio osvećenje temelja i, u oltaru budućeg hrama, uz kamen temeljac položio povelju, činilo se da je sve u najboljem redu. Radovi su već bili u zamahu i sve je navodilo na to da će hram u dogledno vreme biti završen.

Ali, ne lezi vraže. U Srbiji je, kao uostalom i u čitavoj Evropi, izbio rat, pa su radovi opet prekinuti. Srbija je okupirana od strane nemačke vojne sile. Nemci nisu ni razmišljali o hramu (što je potpuno normalno), pa su jedno vreme ovaj plato koristili i kao parkiralište za vozila Vermahta.

Nakon četiri godine je došla sloboda. Ili se to samo tako zvalo. Nova vlast koja je upala na Vračar uz pomoć bratske Crvene Armije, nije baš mnogo marila ni za istoriju ni za tradiciju, pa ni za veru. U stvari, za veru nije marila uopšte, jer su na krilima komunizma u zemlju doneli i ateizam.

Tek 1958. na zalaganje patrijarha Germana dolazi do obnavljanja ideje o izradi hrama. Mučeni patrijarh je onda krenuo da piše molbe aktuelnim vlastima da se radovi nastave. Od prve do poslednje molbe, a bilo ih je odbijenih ukupno 88, je prošlo punih 36 godina. Teško da se ovoliki period može pripisati samo neažurnosti socijalističke administracije.

Dozvola za izgradnju je dobijena 1984. godine i odmah se pristupilo poslu. Prvo je arhitekta Branko Pešić prepravio prvobitan projekat, da bi što bolje iskoristio materijale koji su se u međuvremenu pojavili u građevinskoj industriji, a onda je 30. aprila 1985. patrijarh German, sa svim srpskim arhijerejima, ponovo posvetio hram. 12. maja 1985. patrijarh i brojno sveštenstvo, uz prisustvo 12 000 vernika unutar obeleženih zidova hrama i 80 000 koji su se tiskali ispred, je služio svečanu Liturgiju.

Hram Svetog Save

12. avgusta iste godine je konačno počela izgradnja.

Radovi su uhvatili zamah, a 26. juna 1989. je podignuta kupola od 4000 tona, što je bio jedan veliki građevinski izazov.

2001. je na inicijativu predsednika vlade dr Zorana Đinđića i uz blagoslov srpskog patrijarha Pavla, a pod pokroviteljstvom prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića, formiran konzorcijum za izgradnju hrama. Na taj način je obnovljeno društvo za podizanje hrama, a od 2002. godine mu je vraćen i stari dugački naziv Društvo za podizanje hrama Svetog Save na Vračaru.

Gradnja spoljneg dela je završena 2004, a enterijer se još uvek radi.

Sam hram je inače građen u srpsko-vizantijskom stilu, koji je najzastupljeniji u srpskoj sakralnoj arhitekturi. Visina kupole je 70 metara, a na njemu se nalazi pozlaćeni krst dužine 12 metara, što hramu daje ukupnu visinu od 82 metra. Ovaj krst je stavljen i na grb Vračara.

Hram ima 4 zvonika visine 44 metra. Ovakve dimenzije hrama ga čine vidljivim sa svih prilaza Beogradu.

Hram ima površinu od 3 500 m², uz još 1 500 m² na tri galerije na prvom nivou. U pravcu istok - zapad se proteže 91 m, a u pravcu - sever jug 81 m. Na kuplama ima ukupno 18 krstova u tri veličine. U zvonicima se nalazi 49 zvona.

U hram može da stane 10 000 vernika, a u zapadnu horsku galeriju 800 horista. Ispod poda je izgrađena riznica i kripta Svetog Save. Tu je i grobna crkva svetog kneza Lazara. Ovaj deo ima ukupnu površinu od 1 800 m².

Ove dimenzije čine ga po površini i zapremini najvećom pravoslavnom crkvom na svetu.

Hram je obložen mermerom i granitom, a unutrašnjost će mu biti ispunjena freskama rađenim u tehnici mozaika. U glavnoj kupoli će biti predstavljen Hrist Pantokrator.

Pored hrama se nalazi i zgrada parohije građena od istog materijala kao i hram.

CRKVA SVETOG SAVE

Nalazi se u Krušedolskoj ulici na broju 20.

Mala crkva Svetog Save na Vračaru je podignuta za svega 57 dana 1935. godine, na imanju Škota Makenzija, poznatog po nazivu Englezovac. Makenzi je jedan deo svog imanja poklonio opštini, te je na tom mestu nikla i ova naša prelepa crkvica.

Kao i mnoge građevine Srpske pravoslavne crkve, još od perioda srednjeg veka do danas, građena je u srpsko-vizantijskom stilu. Projekat je uradio arhitekta Viktor Viktorovič Lukovski. Crkva je oslikana kopijama srpskih srednjovekovnih manastira, koje su radili Rus Najdorf i zoografi Obrascov i Diki.

Ova crkvica neobične lepote danas predstavlja čuvara Hrama Svetog Save, koji je od nje udaljen svega pedesetak metara. Takođe se i čitav kraj ispod crkve nekada nazivao Savinac, po našem velikom arhiepiskopu.

Crkva Svetog Save