ŠTA JE ŠTA (vračarske četvrti)

Vi koji ovde živite i pupčanom vrpcom ste vezani za rodno tle znate da se Vračar sastoji od mnogo svojih delova koji svaki za sebe predstavlja posebnu celinu.

Striktne granice nikada nisu postojale, pa su vrlo često neki delovi ubrajani čas u jedan čas u drugi kvart Vračara, a poneki su zauvek pripali drugim opštinama.

U administrativnom smislu Vračar se danas deli na četiri Mesne zajednice (pridev mesna nema nikakve veze sa mesom već sa mestom. Kao što čajna kobasica nema nikakve veze sa čajem). To su:

·         MZ Cvetni trg, Prote Mateje 36,

·         MZ Vozarev krst, Njegoševa 77,

·         MZ Vojislav Ilić, Sazonova 119 i

·         MZ Neimar, Sime Igmanova 2-4.

Tradicionalna podela Vračara je nešto složenija pa danas u skladu sa bogatom istorijom naš kraj možemo podeliti na:

·         Cvetni trg,

·         Englezovac,

·         Savinac,

·         Neimar,

·         Čuburu,

·         Krunski venac,

·         Kalenić,

·         Crveni krst,

·         Istočni Vračar i

·         Pašino brdo

Pa, krenimo da ih obiđemo!

Jedna od ulica u jednom od kvartova na našoj opštini

CVETNI TRG

Cvetni trg je najzapadniji deo opštine i graniči se sa Savskim vencem i Starim gradom.

Već u prvoj polovini XIX veka prostor između današnjih ulica kralja Milana, Njegoševe i Svetozara Markovića je nazivan Cvetnom pijacom. Interesantno je da od cveća nije bilo ni traga. Naime 1843. je Komisija za deljenje placeva donela samo odluku o imenu i nameni. Umesto cveća i pijace tu se prostirala hrastova šuma. Čitav kraj je, kao i ostali delovi Vračara bio nenaseljen. Tu je kao svedok istorije ostao i naš dobri komšija - hrast star oko 220 godina.

Stari Hrast od 220 ljeta

Ispod šume su se nalazila vežbališta konjičkog eskadrona. Danas je na tom mestu park Manjež.

Mic po mic od odluke komisije, u narednom periodu je tu počelo koješta da se gradi. Zahvaljujući Društvu za ulepšavanje Vračara počeo je planski da se stvara trg. Nikao je Oficirski dom, pa preko puta njega apoteka M. Protića. Do kraja veka je podignuta i pijačna zgrada koja je bitno uticala na razvoj ovog kraja.

1889. ovde je otvorena fijakerska stanica, što govori o njegovom značaju.

Fijaker stari vračarskim ulicama luta

Nakon Drugog svetskog rata trg je već bio oblikovan i okružen nizom lepih građevina, tako da se razni eksperti za urbanizaciju nisu, kao na mnogim drugim mestima, usuđivali da eksperimentišu.

Posle rata je obnovljena pijačna zgrada, a nakon toga je otvorena i prodavnica Cvetni trg, prva samoposluga u Beogradu i druga u čitavoj zemlji (prva je bila u Zagrebu, tada u sastavu iste zemlje).

Danas se pod Cvetnim trgom podrazumeva donji deo Njegoševe ulice, koji se ranije ulivao u ulicu Kralja Milana, a sada je zatvoren i pretvoren u pešačku zonu. 

Inače ovaj trg u je arhitektonskom pogledu redak primer koga naše silne komisije i umni maloumnici nisu uspeli da upropaste. Mada, verujem da su se trudili.

Cvetni trg sa pogledom na necvetnu Beograđanku

ENGLEZOVAC

Kao što smo već konstatovali u drugoj polovini XIX veka donji delovi Vračara su bili močvarni. Bara je bilo na sve strane. A, gde ima bara, ima i pataka. E, baš su tu beogradski varošani dolazili u lov na pernatu divljač. 

Čuburske patke su znale da budu veoma opasne

Vlasnik ovog zemljišta je bio sin predsednika srpskog parlamenta Stojana Simića, pa su čitav ovaj  kraj zvali Simića majur. Znači i tada su sinovi političara imali od čega da žive.

Tu sad stupa na scenu naš junak Frensis Harford Makenzi. Frenki je bio Škot, poslovan čovek i službenik engleske ambasade u Beogradu. Bio je veliki prijatelj Srba i gajio neskrivene simpatije prema našem gradu. Njegov prijatelj, srpski ministar spoljnih poslova Čedomilj Mijatović je o njemu napisao da je bio „najljubazniji, najpobožniji, najispravniji i najmilosrdniji među ljudima“. Pomagao je udovice i siročad palih srpskih vojnika. Uz to je bio imućan i obrazovan. Pa, ko ne bi poželeo takvog čoveka. Za vreme svog boravka u Beogradu družio se sa mnogim značajnim ljudima, a uticaj koji je imao u društvu je bio ogroman.

Pun entuzijazma, sposoban i radan kakav je bio, on je 1879. godine od tatinog sina kupio zemljište za 7.500 dukata. To su za ono vreme bile poprilične pare i izgleda da se naš Frensis u toj priči nije pokazao kao Škot. Bio je mnogo galantniji. Naravno i pametniji. Pa, nije kupio zemlju da bi lovio patke. Takva rabota bi bila preskupa. Zemljište je prvo isušio, onda ga isparcelisao a zatim prodavao. U ovom poslu mu se pridružio i američki konzul, izvesni Edvard Maksvel Grant. Gospodin Grant je negde u današnjoj Njegoševoj ulici podigao kuću. I dan danas se jedan deo Englezovca naziva Grantovac. Neki doduše navode još jednu teoriju koja kaže da je ovaj deo dobio ime po austrougarskoj grofovskoj porodici Grant koja je tu negde imala posed. Ipak ono što se danas zna, upućuje na zaključak da je ispravnije mišljenje o prvom englesko-američkom dvojcu bez kormilara.

Elem, čini se da su ova dvojica u našoj priči veoma lepo prošla. No, da se ne bavimo ogovaranjima dva davno preminula neimara naše opštine, nego da kažemo i ono pozitivno što su uradili. Naime parcelisanje je bilo tako da nije moglo da dođe do divlje gradnje, kao što se to dešava danas. Jedan od Frenkijevih uslova je bio da građevine budu od čvrste građe. To je valjda pomoglo da mi sami ne podižemo naše šatore i kolibe od blata i pruća kakve su tada bile u modi, a kako se danas gradi čini mi se da se ta moda još nije prošla.  Naš Frenki je imao još poneke uslove. Naime Makenzi je bio nazaren, što znači da je bio pobožan i da je prihvatao strogi hrišćanski moral koji propagira život bez poroka. Kako je to bilo vreme kada se droga nije ni pojavila, prostitucija bila skrivena, a istopolni se još nisu gađali, spisak poroka je sveden na alkohol. Tako mu je jedan od uslova bio da oni koji kupuju placeve nisu skloni prekomernoj upotrebi alkoholnih pića. Kako je pod takvim uslovima uopšte uspeo da proda svoje parcele, danas nije jasno ni nama ni čitavoj stručnoj javnosti. Svi vrlo dobro znamo da kod nas nema onih koji ne piju, a čuo sam da je tada stanje po tom pitanju bilo mnogo gore.

Ovo mi je tek drugo

Deo zemlje je ostavio za sebe i podigao kuću u dobrotvorne svrhe, koju je nazvao Salom mira. U njenom komšiluku na uglu današnje ulice kralja Milana i trga su nikle još neke zgradice u kojima su, gle čuda otvorene gradske kafane Tri seljaka i Rudničanin, koje su srušene pre i u toku Drugog svetskog rata. Makenzijeva kuća je 1910. pretvorena u Socijalistički narodni dom a posle Prvog svetskog rata, izgleda u inat svom ktitoru, od nje je napravljena kafana.

Od tih par zgrada i kafana je stvoren gradski trg poznat kao Slavija.

Kao što svaki trg, svakog grada na svetu ima neku karakterističnu građevinu tako je i naša Slavija dobila svoju. Gradovi imaju kule, kapije, tornjeve i druga arhitektonska dela. Ali kula, toranj ili kapija su prevaziđeni. Mnogi gradovi ih imaju. Mi imamo nešto što nema niko. To je rupa. Naime, predratni veletrgovac Vlada Mitić je kupio zemljište između današnje Beogradske i ulice Kralja Milana i iskopao rupčagu da bi udario temelje za još jednu svoju robnu kuću. Ali došao je rat, posle njega komunisti koji su oteli sve od Mitića. Ostala je samo rupa i postala jedan od simbola, ne samo Vračara, već i čitavog Beograda. Rupa je stajala par decenija a onda su se urbanisti dosetili da bi umesto jame, po kojoj je u vreme letnjih kiša mogao da pluta Titanik, možda bilo pametnije nešto napraviti. Bar parkić. Rupa je zatrpana, trava posađena, a na sred parka je bio napravljen sunčani sat. Tako smo izgubili jedan naš simbol - rupu (po Mitiću, u narodu poznatu i kao Mitićevu rupu). Ipak, vreme se pobrinulo da nam simbol vrati. Devedesetih godina XX veka čuvena srpska majka Dafina Milanović je kupila ovo zemljište i počela da gradi banku. Naravno, da bi postavila temelje prvo je morala da iskopa rupu. Kada je iskopala dovoljno duboku, i izvarala sve koje je mogla da izvara, naglo je propala. Ne u rupu nego u poslovnom smislu. Rupa je ostala. Veća, dublja i lepša nego ikada, opet je krasila najveći trg naše prestonice. Onda su je kao u stara dobra vremena iznova ogradili zelenom limenom ogradom, umesto da je otvore za posetioce, da joj se svi dive. Iza ograde su se ponovo zapatili pacovi, gušteri, zmije a bilo je i omiljeno stecište svih onih koji nisu imali stecište. U prvoj polovini XXI veka rupa je još jednom zatrpana. Nikao je još jedan park, doduše znatno lepši od prethodnog. Danas se čeka šta će se desiti sa ovim delom Slavije. Možda opet neko iskopa rupu. I to je neki simbol.

Mitićeva rupa iznutra – nekadašnji simbol prestonice

Ali vratimo se priči.

Nakon Drugog svetskog rata je neko pametno zaključio da bi na Slaviji mogao da se sahrani otac srpskog komunizma Dimitrije Tucović. Nije bio problem što je možda malo glupo da na centru najvažnijeg skvera u gradu bude grob, nego je veći problem bio što je pokojni Dimitrije već bio sahranjen. Dimitrije je kao rezervni kapetan srpske vojske poginuo u Kolubarskoj bici 1914. godine i sahranjen je od strane svojih saboraca na Vračjem brdu pored Lazarevca. Tadašnji umni ljudi su ga preneli na Slaviju, a iznad njega postavili bistu sa njegovim likom. Od tada se i čitav trg zvanično nazivao Trg Dimitrija Tucovića. Nezvanično je ostalo Slavija.

Grob Dimitrija Tucovića – sadašnji simbol prestonice

Posle Drugog svetskog rata na mestu Makenzijeve kuće se nalazio čuveni beogradski bioskop Slavija.

To je bio onaj bioskop u kome su generacije beogradskih pubertetlija (među kojima su bili i tvorci ovog bloga) sticali prva znanja iz oblasti seksualnog obrazovanja i vaspitanja.

Glavna zvezda ovih filmova je bila neprevaziđena i sada već pokojna Silvija Kristl, glumica čija je  čulnost i erotični pogled budio u muškom svetu veće reakcije nego sve scene svih današnjih xxx filmova. Ne treba da vam napominjem da su u to vreme i najslobodnije scene mogle da se prikazuju u školskom programu sa natpisom preporučljivo za sve uzraste, kao Diznijevi crtaći. I pored potpuno benignih i ni za koga opasnih ili vulgarnih scena izgled ove senzualne žene neverovatnog seksipila je razgaljivao srca, budio fantazije i razgorevao maštu muškog dela gledateljstva koji je uživao u svakoj njenoj ulozi u čuvenom serijalu Emanuela.

Silvija Kristl

Sada je tu gradski parking. Ulica koja se danas kreće od Slavije prema Čuburi nosi naziv Makenzijeva. I čitav ovaj kraj je po njemu dobio ime Englezovac, a jedan njegov deo i po njegovom ortaku Grantu (deo uokviren ulicama Njegoševom, Molerovom i Koče Kapetana).

Tako smo dobili Englezovac a trebalo je dadobijemo Škotskovac. Nama je bilo svejedno. Englez ili Škot. To je za nas isto.

I još nešto za kraj. Makenzi je uspeo da nam sredi jedan deo grada, jer je na vreme počeo. Uspeo je da nas parcelisanjem zemljišta spreči da počnemo da gradimo kao što na žalost umemo. Makenzijeva ulica kao i deo oko nje je ostao urban. Do sledeće prilike.

U drugim naumima ne znam baš koliko je uspeo. Stariji ljudi se sećaju vremena kada je duž ove ulice sve od Slavije pa do Čubure bilo načičkano preko dvadeset kafana od kojih su mnoge bile sa živom svirkom. Poslednja u nizu se zvala Priština, pa je čak i tramvaj na liniji 1a koji je nekad ovde prolazio od milja nazvan Prištevac.

Ili su Makenzija prevarili ili su deca onih koji su po strogim pravilima ovog škotskog nazarena kupili parcele postala alkoholičari.

Danas je Slavija trg na kojoj se nalazi hotel iz dva dela. Ovde je i omiljeno sastajalište galofak generacije (generacije hranjene genetski modifikovanim obrocima) - prvi Mekdonalds u Srbiji, a i šire.

Naravno postoje mnogi projekti o generalnom sređivanju ovog trga na kojima su kompjuterskim animacijama prikazane nove zgrade, lepe fontane, tramvaji iz budućnosti.

Pogled na Slaviju iz perspektive mog dalekog potomka (3018. godine, samo pet godina pre ulaska Vračara sa Srbijom u Evropsku uniju)

Dok ovo pišemo od svega toga nema ništa.Najverovatnije nikad od toga neće ni biti ništa. Možda u nekoj dalekoj, dalekoj budućnosti (pročitaj Morovu Utopiju i Kampanelin Grad sunca).

Jedino čega se bojim je obnavljanje rupe.

SAVINAC

Duge rasprave oko toga gde su spaljene mošti Svetog Save su se napokon primirile i prihvatile mesto gde se danas podiže njegov velelepni hram. Usled toga je čitav ovaj kraj dobio ime Savinac.

Međutim, treba naglasiti da se Savinac često poistovećuje sa Englezovcem. Makenzijev kupljeni plac je u stvari zahvatao čitav današnji Savinac.

Čak je i mala crkvica Svetog Save podignuta na zemlji koju je kupio naš slavni Škot.

Danas se ovaj deo Vračara  proteže od Karađorđevog parka prema Slaviji.

Krajem dominira velelepni hram Svetog Save i Narodna biblioteka. Svojom lepotom se ističe i već pomenuta mala crkvica Svetog Save, čuvar hrama. Pored nje je Parohijski dom, a najvećim delom platoa se širi park na kome ponosno stoji spomenik vođi Prvog srpskog ustanka - voždu Karađorđu.

Nekada je ovaj, kao uostalom i svaki drugi kraj naše opštine bio ispunjen znamenitim beogradskim kafanama koje su sticajem okolnosti i prepametnih urbanističkih planova, ili porušene, ili promenile namenu, ili iseljene na druga mesta. Podsetimo se samo Savinca, koji je pretvoren u parfimeriju, pa Male astronomije i Zvezde (Velike astronomije), koje su se nalazile jedna pored druge a nazvane su kao da su delovi instituta za svemirska istraživanja. Obe su srušene i pretvorene u rupe, tako popularna arhitektonska rešenja u našem gradu. Na mestu Orača se danas nalazi prodavnica sa kubanskim cigarama, koje zbog astronomskih cena niko ne može da kupi. Ipak je legendarni Orač nekako uspeo da se snađe. Preseljen je na  drugu lokaciju na Čuburi. To naravno nije isto, ali je bar ime nastavilo da živi.

Nekadašnji izgled kafane Orač. Sa strane sa koje je napravljena fotografija nalazila se kafana Zvezda, a ispod nje Mala astronomija. Ova tri musketara našeg ugostiteljstva su srušeni pre dvadesetak godina. 

NEIMAR

Neimar je deo naše opštine koji se graniči sa opštinom Voždovac. Smešten na obroncima Vračarskog brda dodiruje se sa Savincem i Čuburom. Pored toga Neimar ima veliki izlaz na Karađorđevo more. Pardon, park.

Mnogi delovi naše opštine su građeni tako da bi i sirotinja i prosečni građani imali gde da stanuju. Ovaj ne. On je od samog početka zanišljen tako da udomi platežnije stanovnike grada. Dugo je predstavljao elitniji kvart i bogatiji deo i opštine i grada. U ovom delu čije je puno ime bilo Kotež Neimar su nikle reprezentativne stambene građevine mnogih predratnih bogatuna.

Do 1952. i ukidanja reona jedno vreme je funkcionisao kao samostalna opština, a od 1960. je ujedinjenjem sa delovima nekadašnjih opština Istočni Vračar i Terazije ušao u sastav opštine Vračar.

Kako je dobio ime, nemamo pojma. Možda po silnim neimarima koji su izgradili ovaj deo grada, možda po istim tim ljudima koji nisu ništa imali te su bili sirotinja, a glupo je bilo da čitav kraj dobije ime Sirotkovac.

Značajnije ulice u ovom delu su Nebojšina, Braničevska i Internacionalnih brigada.

Brdom iznad Neimara dominira zgrada Narodne biblioteke Srbije, čiji je odžak na krovu najviši vrh ovog kraja.

Ovde se nalazi i Stomatološki fakultet Beogradskog univerziteta, jedina univerzitetska  ustanova na našoj opštini.

I na Neimaru, kao uostalom i u drugim delovima naše opštine, je nekada bilo dosta kultnih kafana. Od njih su neke i do danas opstale, kao na primer Šumadija i Odmor. 

Neimar, brazilski fudbaler po kome naš kvart sigurno nije dobio ime

ČUBURA

Čubura je jedna od najpoznatijih četvrti kako Vračara, tako i Beograda uopšte. I danas će ljudi iz ovog kraja pre istaći da su Čuburci nego Beograđani.

Ali zašto Čubura? Odakle joj ime i šta znači?  Kada je nastala?

Ovo su samo neka od pitanja na koja bi svi Čuburci trebali da znaju odgovore. A nije tako. Većina ih ne zna.

Pa, počnimo redom.

Čubura je nastala kao naselje oko Čuburskog potoka. Ovaj potok više ne postoji jer je usled urbanizacije dvadesetih godina prošlog veka zatrpan, kao uostalom i mnogi vodotokovi u Beogradu. Spuštao se od početka današnje Čuburske ulice  prema Južnom bulevaru, a potom se ulivao u Mokroluški potok (danas takođe zatrpan), koji je bio desna pritoka Save (još nije zatrpana). Do skora se zato često od starijih Čuburaca moglo čuti da potez Južnog bulevara nazivaju jednostavno - potok.

Tako je na izvoru i oko potoka nastalo naselje. Naselje dobi ime Čubura, a potok se nazva čuburskim. Ili je bilo obrnuto. To je večita dilema onih koji zastupaju kopnene i onih koji zastupaju vodene teorije o poreklu imena. Bilo kako bilo, Čubura je rođena, pa je kako kažu valjalo ljuljati.

Ali otkud Čubura? Šta uopšte znači ta reč? Mašta je proradila, pa danas imamo masu teorija oko nastanka njenog imena.

Prva, a u isto vreme i najprihvatljivija je ona koja je vezana za Čuburski potok. Naime potok nije imao veliki izliv vode, pa je u njega gurnuta cev ne bi li se voda punila. To je u stvari bilo jedno veće bure bez dna. Ova prvobitna inovacija u istoriji srpskog vodovoda se nazivala stublina, ali nije bilo prikladno čitav kraj nazvati Stublinara, Burara ili eventualno Cevara. Zato smo posudili tursku imenicu za ovu napravu koja je izvedena iz reči čuruk buru (šuplja cev) ili čubura (çubura). E i ti Turci su čudo kad u jeziku imaju reč za šuplju cev. Kao da postoji nešuplja cev.

Druga teorija o imenu ovog kvarta kaže da je oko već pomenutog potoka raslo cveće ljubičastih cvetova. Ova biljka opet, gle čuda, ima tursko ime i zove se čubar.

Čubar 

Postoje tu priče koje ime mesta povezuju sa latinskim subura,  što je bio naziv za jedan siromašan kvart još u Starom Rimu (ko je čitao Sjenkijevičev roman Kvo vadis Domino zna o čemu pričamo. A, ko nije neka ga pročita da ga ovde ne bi prepisivali). Pored starih Rimljana, Englezi i dan danas predgrađa svojih gradova nazivaju suburb. Sub na latinskom znači pod, ispod, a urb je skraćenica od grada. Tako suburb znači podgrad u smislu predgrađe, a ne metro.

Neki Čuburu vezuju i sa kuburama, i sa čim sve ne.

Neka neko samo pokuša da izostavi kubure!

Čubura je kao i veći deo Vračara urbanizovana u drugoj polovini XIX veka. Tada je oko potoka niklo naselje kao dalja periferija beogradske varoši. Potočić je bio mali, ali je za kišnih dana umeo i da nadođe, pa da pravi probleme pračuburcima. Po njemu su nekad nesmetano plovile patke. Od današnjeg parka preko Čuburske ulice slivao se sve do Južnog bulevara gde se na njegovom kraju ulivao u Mokroluški potok.

Potok je nestao dvadesetih godina XX veka, patke su odlepršale u toplije krajeve, a mlađe generacije ostale uskraćene za detinjstvo provedeno pored vode.

Ćao društvo! Odlazim!

Tada počinje i prva veća urbanizacija Čubure koja će posle Drugog svetskog rata doživeti svoj vrhunac.

U prvoj polovini XX veka uključujući i obadva svetska rata, Čubura je bila četvrt izgrađena uglavnom od malih porodičnih kućica. Izgleda da je svaka druga mala porodična kućica bila kafana, tako da je ovaj porodično-boemski kvart ostao upamćen kao četvrt sa najvećim brojem kafana po glavi stanovnika.

Nakon Drugog svetskog rata mnoge kafane su jedno vreme opstajale, a zatim su gašene ili predate zaboravu.

Simboli Čubure su na prvom mestu park, a zatim i čuveni zanatski centar Gradić Pejton.

Danas je Čubura u administrativnom smislu podeljena na dve mesne zajednice Neimar i Vozarev krst.

Deo sačuvane Čubure

I za kraj za sve prave Čuburce sledi recept za Čuburski bećarac legendarnog Libera Markonija:

 Polumasni sir izmuljan sa jajima i sitnom tucanom paprikom ispuni velike babure, zelene. A zaklopimo ih crvenim polutkama omanjeg paradajza. Sve to pržimo na zejtinu. Okrećemo i pazimo da sa svih strana babura bude dobro pržena.

Kad je babura pržena, smesa od jaja, sira i tucane paprike nabubri, tako da se ima utisak kako će lepo obojena babura eksplodirati.

Lomi se crna, tanka pogača, koju su na Englezovcu jeli od vajkada. A pije se hladna šljivovica.

Slobodan Marković – Libero Markoni

Pošto je ovo jelo mnogo ljuto, jede se iz manjih tanjira, ali prstima. Umače se. Obično se piju jaka vina presečena udarom sode. Samo jedan štrc, do dna. Čuburci ne mare za slatkiše, ali zato posle bećarca obavezno seku hladnu lubenicu. Tako se slobodno može zaključiti da je epilog ovog ručka dobra lubenica. Inače, kasnije, svako peva za sebe.

A dešava se da na muklom basu žice same od sebe poginu. Udvaranje je obavezno i bez neke naročite etikecije. Gosti su u svakoj prilici zakićeni.

Ukoliko piju kafu, na licu mesta je melju u ručnom mlinu.

KRUNSKI VENAC

Krunski venac je deo naše opštine oivičen ulicama Kneginje Zorke, Kičevskom, Molerovom i naravno Krunskom ulicom, po kojoj je i dobio ime. Vencima su u Beogradu obično nazivani mali trgovi sa kojh se moglo ići na sve četiri strane sveta. Takav je bio i ovaj naš venac. Interesantno je da je u jednom dužem periodu kada se Krunska ulica zvala Proleterskih brigada, ovaj venac i dalje nosio ime Krunski. Verovatno je vlastima bilo glupo da ga preimenuju u Venac proleterskih brigada. To bi moglo da znači da su Proleterske brigade pokojne, a time bi se doveo u pitanje i čitav politički sistem, koje su one donele. A to je bilo opasno.

Molerova ulica

KALENIĆ

Po čemu je poznat Kalenac? Pa, naravno po Kalenić pijaci. To je kako mnogi tvrde verovatno najbolja beogradska pijaca.

A kako je nastala i odakle joj to ime koje je posudila čitavom ovom kvartu?

Nekada davno, ili možda ne tako davno,  deo zemljišta na kome se danas nalazi ova pijaca je bio tek daleka periferija Beograda. Plac je pripadao čuvenom beogradskom obućaru i ekonomu Vlajku Kaleniću. Bio je pust i zvali su ga Kalenića guvnom. Guvno je inače turcizam i bez obzira što bezobrazno zvuči, označava njivu ili polje.

Pomenuti gospodin Kalenić je, pored toga što se bavio biznisom bio i dobrotvor. Znam da su to danas potpuno nespojive stvari, ali u njegovo vreme to je bilo sasvim moguće. Šta ćete, vremena se menjaju.

To guvno je pomenuti gospodin Vlajko nasledio od svoga oca koji je bio papudžija po zanimanju. Možete li uopšte da zamislite društvo u kome su papudžije imali tolike placeve?

I tako. Gospodin Vlajko skroman i plemenit kakav je bio celu svoju imovinu 1907. godine zavešta otečestvu, a nakon njegove smrti je osnovan i Fond Vlajka Kalenića obućara i ekonoma iz Beograda, koji se bavio dobrotvornim radom.

Tako su država i grad Beograd dobili veliki plato na kome je 1926. godine počela da radi pijaca po Vlajku nazvana - Kalenića pijacom.

Inače do pijace na istom tom gumnu su nikle i zgrade i kraj se brzo razvio.

Kalenić pijaca

Prema centru postoji parkić koji je mala oaza zelenila iz koga se prostire Krunska ulica. Mir remete jedino golubovi kojih ima toliko da bi Vračar, koji je poznat po Vrapčjem polju, mogao jednako popularan da bude i kao Golubije polje. Ima ih ni broja im se ne zna. Lete iznad parkića i prirodnim putem đubre betonski teren.

Njihovi najbolji ortaci su vrane i vrani gavrani. Od kad je gradska vlast isekla platane u Bulevaru Kralja Aleksandra i uništila prirodno stanište ovih ptica, one su se jednostavno premestile u komšiluk. Sada ih ima toliko da bi uz pomoć golubova mogli da traže ptičju autonomiju.

Ptice zloslutnice

U ovom parku se nalazi i spomen bista srpskom vojvodi iz Prvog svetskog rata Petru Bojoviću. Nedaleko od njega je i kuća u kojoj je živeo i umro.

Vojvoda Petar Bojović

 CRVENI KRST

Evo nas u kraju Beograda koji je dobio ime kao da je u njemu stacionirana ambulanta za vađenje krvi. Ali nije tako.

Na mestu gde se danas nalazi ova beogradska četvrt pre 150 godina su bile poljane i livade imućnijih varošana. To je potez od današnje Ulice cara Nikolaja do Stefana Šupljikca. To pusto zemljište kupi srpski knjigovezac i knjižar Gligorije Gliša Vozarović. Beše tu neko oboreno drvo sa nekakvim natpisom, pa je Gliša, a i mnogi drugi bio ubeđen da su baš tu spaljene mošti svetog Save. Bilo kako bilo Gliša ovde 1847. podiže veliki drveni krst, crvene boje koga ukrasi ikonom Svete trojice i svetog Đorđa, inače njegove krsne slave.

Nedaleko odatle, na svom imanju podigao je i kuću. Krst je brzo dobio naziv Vozarov krst i nastavio je ponosno da krasi ovaj deo Vračara. Oštećivan usled zuba vremena, obnavljan je u dva navrata 1895. i 1923. Najzad 1933. ovaj krst je uz pomoć Društva Sveti Sava zamenjen kamenim krstom obojenim crvenom bojom na kome piše: „Vozarov krst, obnovila O.G.B. 1933“. I dan danas stoji na istom mestu, a čitav kraj je po njemu dobio naziv Crveni krst. 

Vozarev krst

Ali, ne bi mi bili mi kad ne bi imali i rezervnu teoriju. Što se tiče spaljivanja moštiju postoje i neki podaci koji nemaju nikakve veze sa ovom teorijom. Naime na nekim mestima se može pročitati da je ovde nastradao neki čovek od drumskih razbojnika, te su mu ljudi podigli krst.

No, ostavimo se imena, pa recimo i nešto o ostalim aspektima ove četvrti.

Kraj je počeo da se naseljava sedamdesetih godina XIX veka i do danas je prilično narastao.

Danas krstom dominira Beogradsko dramsko pozorište.

U ovom kraju radi i Sportsko društvo Radnički Beograd, čiji se članovi ponosno nazivaju krstaši. Najveći uspeh ovog društva je postigao ženski rukometni klub Radnički, koji je predvođen najboljom svetskom rukometašicom svih vremena Svetlanom Cecom Kitić tri puta bio klupski prvak Evrope. Iz anonimnosti je izašao i košarkaški klub koji je bio i prvak i osvajač kupa bivše Jugoslavije. Jaki su takođe bili i bokseri Radničkog.

Svetlana Ceca Kitić, kapiten Radničkog i najbolja rukometašica sveta

ISTOČNI VRAČAR

Kao što i sami znate termin Istočni Vračar potiče od dve srpske reči. Istok, što na srpskom znači mesto koje se nalazi na suprotnoj strani od zapada i na kome izlazi sunce i Vračar, što na srpskom predstavlja čoveka koji se bavi veštičarenjem i vračanjem, ali takođe predstavlja i ime naše opštine. Znači Istočni Vračar je onaj deo Vračara koji je bliži istoku. Ovde sunce prvo izlazi, ali zato i prvo zalazi. To je za nas Vračarce nešto kao četvrt izlazećeg sunca.

Kao i mnoga poznata mesta u svetu, tako i naša opština ima svoj istočni deo. Ranije je Berlin bio podeljen na istočni i zapadni. Imali ste Istočnu i Zapadnu Nemačku. Danas postoji Istočno Sarajevo, Istočni Timor itd.

Arhitektonska škola na Istočnom Vračaru

Kod naše opštine je interesantna i činjenica da ona ima svoj istočni deo, ali zato nema zapadni. Odnosno nije da ga nema, nego je otcepljen od Vračara. On je danas sastavni deo opštine Savski venac.

Ponešto smo izgubili, ali smo bar Istočni Vračar uspeli da odbranimo.

Istočnim Vračarom dominira ulica Vojislava Ilića. Širem građanstvu je poznat po tome što se na njemu nalazi stadion FK Obilić i Arhitektonska škola.

Danas se u istočnom delu naše opštine usled urbanizacije uglavnom nalaze višespratnice.

PAŠINO BRDO

Pašino brdo je jedno obično beogradsko brdo, ali neobično podeljeno između Vračara i Voždovca i neobično sjedinjeno sa dva imena koja su jednako zaživela: Pašino ili Lekino brdo.

Njegovi zapadni pitomi obronci se blago spuštaju na istočnu stranu Vračara.

Elem, kakvu to interesantnu priču krije ovaj kraj?

Pre oko dvesta godina srpski ustanici su sporazumno uzeli Beograd i iz njega, takođe sporazumno, najurili tursku posadu pod komandom beogradskog vezira Sulejman paše Mustaj Pašića Skopljaka (ima ime k’o da je reprezentativac Brazila). Ovaj Turčin, kao što mu i samo ime kaže, nije bio iz Skoplja. Došao je iz Uskoplja kod Bugojna u Bosni, pa mi nije jasno što se nije zvao Uskopljak. Među Srbima je ostao upamćen po mnogo zla i jednom brdu.

Turci su po sporazumu trebali da izađu iz Beograda, prođu ustaničku teritoriju i odu put Stanbola grada.

Kada su pregazili Mokroluški potok (još nije bio zatrpan, a nije bilo ni mosta) Turci su zaždili uz brdo. Malo su se izgleda preforsirali, što je i logično. Bili su na neprijateljskoj teritoriji, a znali su da se kod nas sporazumi, ugovori i dogovori slabo poštuju. Taman kada su trebali sami od sebe da lipšu stigoše do Šarenog izvora. Željni osveženja poskakali su sa konja i počeli da se nalivaju vodom. 

Tu se, nekako odjednom, našao izvesni Vule Ilić Kolarac sa svojim momcima. Kako Vule nije bio obavešten da je postignut sporazum (nije bilo fiksnih, mobilnih, TV-a, štampe i interneta), a susreo je Turke sa kojima je uvek bio na ratnoj nozi, zapodenu kavgu. Nakon frke Vuletovi momci su pobili Turke, među kojima je bio i Sulejman paša.

Izvini brate, neobavešten sam k’o Koštunica

Srbi od tada Šareni izvor prozvaše Pašin izvor ili Pašina česma, a kasnije po njemu nazvaše i čitavo brdo.

Interesantno je da je današnje naselje Pašino brdo nastalo na drugom delu brda, poprilično daleko od samog izvora.

Na ovom mestu su se početkom XX veka nalazila poljoprivredna imanja. Dvadesetih godina istog veka su Založna, Građevinska i Praška banka otkupile ova imanja, isparcelisale ih i po povoljnim kreditima počeli da prodaju placeve.

Pašino brdo je ubrzo dobilo zvanični status predgrađa pod nazivom Predgrađe vojvode Stepe.

Kao i ostali delovi naše opštine i ono je delilo i zlo i dobro koji su ga snašli, osim dobrog koga nije ni bilo.

Legendarni grafiti na Pašinom brdu

U Drugom svetskom ratu je bombardovano u dva navrata od strane saveznika. 18. maja 1944. je teško postradalo. Bombardovanje je ponovljeno 3. septembra 1944.

Početkom Drugog svetskog rata se u ovom kraju krio od okupatora visoki funkcioner komunističke partije i Titov bliski saradnik Aleksandar Leka Ranković, konspirativno drug Marko (i ovaj je imao ime k’o brazilski reprezentativac).

Komunisti su pobedili pa je i brdo dobilo naziv po Leki – Lekino brdo. A moglo je da bude i Markovo brdo. 

Aleksandar Leka Ranković – Marko, itd...

Danas se u ovom kraju nalaze uglavnom porodične kuće mada su na našem delu podignute i moderne stambene zgrade. 

ZA KRAJ

         

To bi eto bila kraća šetnja vračarskim kvartovima. Nadamo se da vam je bilo interesantno.